Још је мисија Цркве да у сваком члану свом изради убеђење да је бесмртност и вечност нормално стање човечије личности, а не временост и смртност; да је човек путник који кроз смртност и временост путује у бесмртност и вечност. Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света.
Чини се, на први поглед, као да је данашњем, просечном хришћанину оспорен пут до светости, за разлику од времена светих отаца када се у светост улазило одлучним путем подвижништва, постојаним
ревновањем за Бога путем несебичне љубави. Међутим, реч је о заблуди, драга браћо и сестре, јер нам савремени светитељи сведоче да је управо и у овим тешким временима могуће заоденути се у светост. О светитељима нашега времена постоје бројни примери и сведочанства као што су документације судских процеса, сведочења савременикâ који су са њима одрастали и заједно живели и који се тачно сећају конкретних ситуација из њиховог живота, а које су каткад и записали.
У уторак, 3. новембра 2026. године, упокојио се у Господу схи-архимандрит Василије Гролимунд, игуман ставропигијалног скита Светог Спиридона у Гајлнауу код Лимбурга, у Савезној Републици Немачкој. Овај православни теолог, класични филолог, слависта, полиглота и даровити иконописац био је неуморан литург, молитвени тиховатељ и трезвеноумни подвижник, који је својим животом по Јеванђељу Христовом оживео филокалијско предање древних Отаца Цркве и профилисао богословски укус пустињских подвижника међу боготражитељима Западне Европе. Достојан ученик Светог Јустина Ћелијског, био је духовни отац многобројним боготражитељима у Западној Европи с краја двадесетог и у првој четвртини двадесет првог века.
Схи-архимандрит Василије Гролимунд је рођен на Васкрс 1943. године у Мурију код Цириха, где је крштен у Римокатоличкој Цркви, добивши име Ханс Петер. Са православљем се сусреће на матурској екскурзији у Грчкој, на острву Миконосу, први пут присуствујући светој Литургији као ученик бенедиктинске класичне гимназије, у којој је предано изучавао старохеленски и латински језик, подробно ишчитавајући дела античких философа као и античке трагедије. После свете Литургије у храму на Миконосу, по сопственој жељи, упознао се са православним свештеником, који га је гостољубиво примио на разговор који ће за младог швајцарског гимназијалца бити, по свему судећи, пресудан. По сведочењу новопрестављеног оца Василија, у његовом уму и срцу тада се зачела љубав према Литургији Православне Цркве, тако да је на тој екскурзији посећивао више храмова и манастира, присуствујући богослужењима. Поверивши се свом професору старохеленског језика у вези са својим новонасталим интересовањима за духовност Православне Цркве, добио је од њега задатак да напише краћи рад о православном богослужењу. Том приликом тај професор и брижник, како га је отац Василије доживљавао свагда му одајући хвалу, уступио му је уводну теолошку литературу о Православној Цркви из пера римокатоличких аутора. У приступу младог Ханс Петера задатој теми доминирала је ретка и хвале вредна усмереност на догматско учење Православне Цркве, што говори о софистицираном уму младог боготражитеља. Сâм отац Василије Гролимунд волео је да истиче похвалу Светог Јована Златоустог жени Самрјанки која је, по њему, Господу Христу поставила суштинско, догматско питање. У својој тридесет другој омилији на Јеванђеље по Јовану, Свети Јован Златоусти бележи речи о жени Самарјанки, које би се могле применити и на узвишени приступ Православној Цркви младог Швајцарца, Гролимунда. По Светом Јовану, она Христа „није питала ништа свакодневно, ништа о телесном здрављу, ништа о новцу, ништа о богатству, него је одмах поставила питање о догматима. Шта је, дакле, рекла? ‘Оци наши клањаху се Богу на овој гори’, мислећи на праоце, односно на Авраама, јер се, како се говори, онде спремао да принесе свога сина на жртву. ‘А ви говорите да је у Јерусалиму место где се треба клањати’“.
У жељи да дубље упозна догматско учење Православне Цркве, млади Ханс Петер Гролимунд упознаје једног римокатоличког професора из Луцерна, истраживача догматике Источне Цркве, са којим долази до питања порекла додатка filioque у символу вере, којег је до тада млади Швајцарац као римокатолик исповедао. По сведочењу оца Василија, сазнање о историји те интерполације као и о верном следовању никеоцариградском символу вере у Православној Цркви суштински је утицало на младог Швајцарца да прими православну веру. Упознавши се са једним грчким архимандритом младић одлучује, најпре, да упише студије православне теологије на Халки, а пошто му одговор о пријему на студије није стизао, уписује се на Православни богословски факултет у Атини, претходно у Грчкој примивши православну веру. Током студија упознаје и потоње архијереје Српске Православне Цркве, ученике Светог Јустина Ћелијског, а потом и самога архимандрита Јустина Поповића.
Успешно окончавши студије православне теологије у Атини, будући духовни син Светог аве Јустина ходочасти по српским светињама, да би године 1971. са радошћу примио монашки постриг од свог духовног оца, архимандрита Јустина Поповића, добивши у манастиру Ћелије монашко име Василије. По монашењу добија и послушање од Светог Аве да проведе извесно време на Светој Гори, како би се спремио за мисију сведочења светосавља на Западу, како је то тада младом монаху формулисао Свети Јустин Ћелијски.
По благослову Светога оца Јустина Поповића млади монах најпре одлази у Париз, где је тих раних седамдесетих година као постдипломац руског језика и руске културе живео у дому руског Богословског института православне теологије „Свети Сергије“ у Паризу. У том периоду придружује се кругу будућих иконописаца под менторством Леонида Успенског и доноси одлуку да пише дисертацију о Светом Нилу Сорском. По сведочењу оца Василија Гролимунда његов атински професор, будући да је био и службеник министарства просвете, због изразитог антисовјетског расположења у грчком државном апарату није му издао препоруку да може да истражује ту тему у руским библиотекама. Отац Василије одустаје од дисертације али пише студију о Светом Нилу Сорском и приређује и преводи његове аскетске списе. Тај драгоцени материјал се налази у рукописној заоставштини новопрестављеног оца Василија.
На Свету Гору је дошао 1975. године, где у манастирима Ставроникита и Симонопетра проводи наредних десет година. Тих година остварује чврсту духовну везу са Светим старцем Пајсијем, припремајући се за православну мисију на Западу. После десет година проведених на Светој Гори, где је остао упамћен као велики подвижник и молитвеник, али једнако тако и као човек великог смирења, по благослову старца Пајсија и светогорских отаца враћа се у Париз 1985. године, где постаје сабрат руског православног храма Светог Серафима Саровског у Монжерону.
Следећи давне благослове Светог Јустина Ћелијског и савете старца Пајсија Светогорца, почетком октобра 1989. године оснива по благослову Епископа средњоевропског Лаврентија скит Светог Спиридона Српске Православне Цркве у Немачкој. У скит се усељава заједно са тада младим дипломираним физичарем, данашњим схи-архимандритом Јустином Рауером, својим духовним наследником. У годинама потом долази до духовног раста малога скита, у којем данас као јеромонах служи отац Нил Лазаренко, класични филолог и преводилац. По благослову Патријарха српског Иринеја, тадањег администратора Епархије средњоевропске, у селу Унтеруфхаузену у близини Фулде новопрестављени схи-архимандрит Василије Гролимунд и схи-архимандрит Јустин Рауер оснивају испосницу Благовести Пресвете Богородице и Преподобног Јустина Ћелијског, где је изграђена манастирска црква у српско-византијском стилу, по узору на средњовековни манастир Градац. На челу те монашке заједнице, по благослову покојног оца Василија, налази се схи-архимандрит Јустин Рауер. На основу одлуке Светог Архијерејског Сабора од 19. маја 2023. године, а на молбу схи-архимандрита Василија и схи-архимандрита Јустина, скит Светог Спиридона и испосница Благовести Пресвете Богородице и Преподобног Јустина Ћелијског проглашени су за ставропигијалне манастире Патријарха српског.
Богослужбени живот скита Светог Спиридона под руководством оца Василија одликује готово непрестано богослужење. Свеноћна бденија која је и последњих година, иако савијен од остеопорозе и са великим боловима, служио отац Василије, притом дуго и стрпљиво исповедајући многобројне вернике на разним језицима, остају трајно сведочанство живота овог ретког подвижника, који је течно говорио девет језика. Углавном је проповедао на немачком, грчком, руском и српском језику, стрпљиво и дуго, са благодатним даром мира Духа Светог. Упозоравао је на погубност духа фанатизма и секташтва као на увек присутну претњу истинском монашком начину живота. Једнако тако упозоравао је на погубни дух догматски индиферентног надконфесионализма, либерализма и следовања широком путу утемељеном у духу времена, који води у вечну пропаст. Неговао је непрестану молитву Исусу уз смирење и такав степен кенозе – благодаћу активираног процеса себеиспражњења – да је и пред најнезнатнијим и гресима поробљеним људима себе стављао у позицију још незнатнију од њих. У том погледу следио је примерима смиреноумља својих духовних отаца, Светог Јустина Ћелијског и Светог Пајсија Светогорца. Читавог века носећи крст болести, онако савијен и у боловима, а свагда ведар, радостан и духовит у мери пружања истинске користу својим саговорницима, на светим богослужењима деловао је као да је и физички прикован на крст. Приликом једног од болничких лечења, са јаком упалом плућа и уз отежано дисање, крај болничког кревета имао је аларм који је требало прстом да активира када гушење постаје неподношљивије. По сведочењу медицинске сестре, када је ушла у његову собу затекла га је са потпуно мирним изразом лица, сабраног и свесног, али са критично ниском сатурацијом и видно отежаним дисањем и у животној опасности. На примедбу медицинске сестре због тога што је није позивао, он је одговорио да није желео да је узнемирава и омета, будући да у болници има толико пацијената о којима се брине. Та дискретност и милокрвност красиле су га до последњег даха.
Преставио се у Господу мирно 3. новембра 2026. године окружен манастирском братијом, у духу васкршње радости.
О схи-архимандриту Василију у времену које је пред нама излазиће на видело многобројна сведочанства. О његовој личности, уверени смо, донеће суд и Црква једнога дана. Остаје благодарност Богу свих који су ову личност светитељског етоса упознали, најпре на светим Литургијама и на целокупном кругу дневних богослужења које је предано служио до пре пар година, када је његово здравствено стање то онемогућило. Писци ових редова присећају се записа једног знаменитог класичног филолога, колеге по струци оца Василија, који је у поетском духу о овој древној дисциплини писао као о пријатељици онога lento, принципа одсуства журбе и неробовања духу метежности, а неговање духа темељности и преданости. Тај принцип који је упознао као класични филолог у својим младићким данима отац Василије је спојио са истоветним принципом трезвеноумног, ниптичког богословља. Без конфликта сапостојали су у његовој души и предани филолог и смирени аскета, подвижник у богослужењима и у непрестаном молитвеном тиховању. Нека Господ Исус Христос, коме је новопрестављени отац Василије подвижно служио и непрестано му се молио упокоји у Царству своме његову душу, а свим људима добре воље подари дух покајања.
