Његово преосвештенство епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г .Кирило, данас је одржао предавање у Гимназији „Свети Сава“ у Подгорици на тему односа науке и теологије.
У уводу, владика Кирило је истакао да је важно да постоје школе попут Гимназије „Свети Сава“, јер управо школе у којима се учи и вјеронаука, дају свеобухватан поглед на свијет.
Изразио је противљење секуларизацији друштва, јер истина је једна, како и сам апостол Павле каже: Не можемо против истине, него за истину.
„Наука и теологија имају исти циљ. Да се открије истина. Једино су методи другачији. Наука одговара на питања како нешто да урадимо, али зашто и који је смисао нечега, е то већ наука не може да нам одговори (можда може једним дијелом филозофија, ако је посматрамо мало шире). Теологија нам одговара шта је смисао нечега, смисао живота; зашто се нешто догађа и који је циљ тог процеса.“
Потом је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички нагласио да је много важно да у односу теологије и науке избјегнемо двије крајности, од којих је прва банализација, а друга мистификација науке. Као примјер прве крајности, навео је предвиђања краја свијета и истакао да је то такође и злоупотреба математике, будући да сам Спаситељ дословно наводи да само Отац небески то зна и да нама људима није дато да то знамо. Поред тога, владика Кирило је навео и примјер прогнозе времена и казао да када би метеоролози, на примјер, рекли да са сигурношћу тврде да ће падати киша, то би такође била банализација.
„Друга крајност би била мистификација науке. У смислу, кад се говори о духовним стварима, не можете Бога нити било који духовни закон да ставите у формулу. Према мистификацији науке нису били имуни ни велики умови. На примјер кад ви хоћете да опишете Свету Тројицу, па су неки свети оци употребљавали примјер сунце, па онда кажу сунчев круг је као Бог Отац, сунчева свјетлост Син, а топлота Дух Свети, али кад би неко рекао : Е то је Света Тројица, то би била мистификација науке. Хоћеш да сведеш Свету Торјицу на сунце. Није то наива мисао. Али, у твари могу да се уоче неке карактеристике Творца.
На изучавање наука нас позивају и свети оци. Прво апостол каже: Што је у Богу сакривено, то се на Његовим створењима види. Сам Спаситеља нам је говорио у причама, да би нам објаснио духовне ствари. Знате, на примјер прича о винограду и виноградарима, затим пастир и стадо и тако даље. Говорећи у причама нам је указао да у тој твари можемо неке духовне законитости да сагледамо, иконично. Не мистифицирајући те појмове.“
Владика Кирило је истакао да науку треба посматрати неодвојено од теологије, јер наука објашњава твар и ако научне истине духовно схватимо, можемо да сагледамо неке духовне законе.
„Препоручујем књигу „Шестоднев“ Светог Василија Великог. Свети оци су били зналци свих наука свога времена. Поменућу Василија Великог, Григорија Богослова, Августина, Јована Златоуста. Они су изучили филозофију и све природне науке свога времена, а онда су те резултате филозофске, користили да би правилно описали духовне законитости. Знамо допринос отаца кападокијаца у формирању теолошке мисли у вријеме васељенских сабора.
Треба да знамо да је Бог извор живота. Бог ствара од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Дакле, сва твар мора да има динамику Свете Тројице. Син се рађа од Оца, а Дух Свети исходи од Оца. Једини напредак у твари може да дође кроз рођење. У рају је људима речено: Рађајте се и множите се. На основу те ријечи Божије, Сина Божијега, дешавају се брак и рођење дјеце. Морате увијек да имате питање одакле живот, шта је оно што јесте. То је одредило филозофију. Питање: Шта је оно што јесте. И Бог се јавља Мојсију на Синају и каже: Ја сам онај који јесте, а ви постојите уколико сте са мном. Човјек је биће које је припремљено да прими Бога у себе. Да се уподоби Богу.
Зато сам противник секуларизације. Не можеш да будеш изоловано биће. Не можеш да се одвојиш од Бога, јер губиш живот. А не можеш ни од заједнице да се одвојиш, јер се заједнички спасавамо. У молитви Оче наш, не говоримо оче мој. Зато је та несрећна Дарвинова теорија која је, нажалост резултирала многим негативним стварима у нашој цивилизацији, неправилна. Чак је и он на крају признао да је у прву амебу Бог морао да усади живот.
Многе ствари су недоступне људском расуђивању. Просто, човјек није аутономно биће. Зато је ваша школа, права школа, јер она вам да је комплетан поглед на живот и не секуларизује оно што се и не може раздвојити.
Ми имамо у нашем свијету три димензије. Ако би наш свијет био једнодимензионалан, ми исмо били као змије. Било би тијесно ту живјети. Ако би наш свијет био дводимезионалан, значи раван били бисмо као мрави и било би то ружно, али пошто је наш Бог Тројичан, Он ти даје да будеш усправан. Наш свијет је дакле тродимензионалан и у њему се лијепо осјећамо и то је за мене била иконична представа о тројичности нашега Бога.
У науци се разматрају и четвородимнензионални простори, нпр. у механици и физици се говори о временско-просторном континууму.
Христос је код ученика ушао кроз затворена врата. Он је дакле, већ превазишао тродимензионалан простор. Његово тијело, не само дух. Васкрсло тијело Спаситељево је одухотворено и таква ће бити и наша тијела послије васкрсења. Она ће бити покорена духу. У суштини, грехопад је наступио кад је тијело почело да се креће мимо заповијести Бога.
Кад смо код димензија, у математици се разматрају и бесконачнодимензионални простори.
Сваки коначнодимензионалан скуп, бесконачан скуп, мора имати тачку нагомилавања. Међутим, у бесконачнодимензионалном простору, бесконачан скуп може лијепо да се распореди и да сви буду на пристојним растојањима. У васкрсењу Христос превазилази законитости физичког и материјалног свијета.
Зато свети оци позивају да се не вежемо за овај свијет него да стремимо царству небеском, да се више бринемо о души, него о тијелу, иако и о тијелу треба да се бринемо, али Не претварајте бригу о тијелу у похоту, каже апостол Павле. Дакле, у бесконачнодимензионалном простору можете да изађете из вреће, а да је не поцијепате. У коначнодимензионалном простору мораш да расијечеш кесу и да изађеш.
На крају, Христос кад је отишао Оцу, Он се узнио, дакле превазилази се и сила земљине теже и други закони. Постаје оно што и треба да буде: Бог центар. Онај ко је извор живот, око Њега треба да се концентришемо, а не земља и тијело да нам командују. У црквеним пјесмама чућете да су свети оци покорили лошије бољем, тијело духу.
Ми нашим разумом можемо врло мало да схватимо, треба га користити, али треба увијек знати да постоје више ствари које се нашим разумом не могу достићи. Томе нам служи служи Слово Божије, Свето писмо“- рекао је владика Кирило.
Његово преосвештенство епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило, на крају је помињући Његошева дјела „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“, навео да пјесничка интуиција може некад да предуприједи научно откриће, јер пјесници као и пророци не могу рационално да објасне одакле им нешто, него су надахнути, а онда то наука, послије можда и хиљаду година опише.
Лана Остојић
