У двадесету недјељу по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игор Балабан, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ: Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и Николе Пејовића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаних зачала из Апостола и Светог Јеванђеља, сабранима се обратио протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Полазећи од јеванђелских ријечи „Бог походи народ свој“, указао је на повезаност два свједочанства о Божјем похођењу човјека: преобраћења апостола Павла и васкрсења сина наинске удовице.
Осврћући се на свједочанство апостола Павла о томе како је, ревнујући за отачка предања, прогонио Цркву Божју, отац Игор је упозорио да се слична замка може појавити и у животу хришћана. Увјерење да смо на исправном путу, нагласио је, не даје нам право да одбацујемо и мрзимо друге:
„Сматрајући себе ревнитељима наших хришћанских предања, гонимо друге. Сматрајући себе онима који су на путу Божјем, замрзимо оне који сматрају да постоји неки други пут, иако ми вјерујемо да га нема. То је замка у коју свако од нас може да упадне: да мисли да тиме што је на хришћанском путу, или се макар труди да буде, има право да гони друге. Управо ако то помислимо, одмах знамо да нисмо на добром путу. Ако мислимо да испуњавамо све што Бог од нас тражи и сматрамо да смо заслужили Његову близину и љубав, а немамо љубави према другима, будимо сигурни да смо негдје запели.“
Говорећи о томе како се ова духовна замка превазилази, прота Игор је истакао да је неопходно гајити милосрђе и у сваком човјеку препознавати брата или сестру. Подсјетио је да се и у односима са најближим сродницима, упркос неслагањима, трудимо да сачувамо љубав. На исти начин, поручио је, позвани смо да у сваком ближњем тражимо лик заједничког Оца небеског:
„Треба да будемо милосрдни према другима. Треба да имамо љубави према сваком створењу, као према брату и сестри. Ако некоме кажемо: ‘Брате, сестро’, једини начин да то не буде лицемјерно јесте да се трудимо да ту љубав гајимо у своме срцу. И поред свих мука и невоља, трудимо се да у ономе другоме нађемо образ свога оца и своје мајке. Тако тражимо и образ, лик Божји, лик нашег заједничког Оца, у сваком брату и у свакој нашој сестри. И поред тога што ће нас неко изнервирати на послу, што ће нам пресјећи пут својим возилом, што ће нас можда и покрасти — поред свега тога, покушајмо да у њему нађемо лик Божји.“
Тумачећи јеванђелско свједочанство о наинској удовици, којој Господ васкрсава сина јединца, прота Игор указао је на Божје саосјећање са човјековом тугом и усамљеношћу. Исту љубав препознао је и у Господњем обраћању Савлу на путу за Дамаск: умјесто да га погуби због прогона Цркве, Господ му се обраћа и позива га на преобраћење. Божја љубав, нагласио је, обухвата сваког човјека, а хришћани су позвани да се на њу угледају:
„Бог је ту за свакога. Бог је родитељ свакога од нас — и оних који чине добро и оних који чине зло. Као што родитељ не може да раздвоји своје синове или кћери по томе да ли неко чини добро или зло, него их једнако воли. Не слаже се, надајмо се, са оним ко чини зло, али га воли. Тако ни ми не можемо тражити од Господа да нас не воли све једнако. Он је родитељ свих нас. Ако је то тако, једини начин да будемо слични Њему јесте да се трудимо да чинимо оно што Он чини. Није то ни лако ни једноставно. Нећемо увијек бити на висини тог задатка, али морамо да се трудимо. И Господ ће помоћи.“
У завршном дијелу бесједе отац Игор је поручио да преумљење апостола Павла свједочи о могућности преображаја свакога човјека. Нагласио је да Господ може омекшати и неосјетљиво срце, ослободити душу осветољубивости и учинити је способном да саосјећа са туђом патњом и радује се туђој радости. Тај преображај, подсјетио је, подразумијева човјеково смирење и искрену молитву:
„Од нашег цјелокупног бића Господ може да направи Павла. Од наше савловске душе може да направи павловску, али морамо, као Павле, да паднемо ничице пред Њим, да Га умолимо и да то од Њега затражимо. Ако тако будемо чинили, омекшаће наше срце, преумићемо се и наша душа биће пријемчивија за бол и патњу другога, али и за његову радост — да не завидимо на радости и да се не наслађујемо патњом другога. Нека би Господ дао да тако чинимо, да нас Бог походи и да васкрсава наше душе, као што је васкрсао сина ове наинске удовице.“ – поручио је на крају свог пастирског слова протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
