Шести јесењи сајам књига „Андерва бук“ у Никшићу завршен је промоцијом фототипског издања хронике „Казивање старих Требјешана“, која биљежи судбину једног никшићког племена и његову борбу за слободу.
Хроника Ивана Степановича Драгићевића Никшића, први пут објављена у Београду 1842, свједочи о судбини Требјешана, њиховој борби за слободу и сеоби дијела племена у Русију. Посебну вриједност јој даје 97 историјских докумената из породичних архива, који освјетљавају вријеме, људе и друштвене односе једног бурног раздобља.
„Ово дјело, по општем и неподијељеном мишљењу историјске науке, представља текст од изванредне историјске вриједности. У њему је његов заборављени аутор, Иван Степанович Драгићевић, успио да на занимљив начин саопшти историју Требјесе, ослободилачког покрета Требјешана од времена до кога је допирало сазнање његових и старих саплеменика, па до двадесетих година 19. вијека, кад су требјешки пресељеници у Русији ријешили и свој последњи захтјев, добили статус племића и уврштени у руске племенске књиге. Оно што овој Драгићевићевој хроници даје изузетну историјску вриједност представља чињеница да је он у прилогу донио 97 докумената за временски период од 1655. до 1841. године. Ови документи су као реликвија чувани у породичним архивама појединих требјешких првака. Иако сви публиковани материјали нијесу једнаке вриједности, без њих се не може замислити озбиљно проучавање ослободилачког покрета црногорских, брдских и херцеговачких племена у току 18. вијека. Стога Драгићевићева хроника представља приручни историјски извор, обавезан за радни сто сваког истраживача који се бави ослободилачким покретима српског народа против Турака. Када говоримо о књигама из прошлости, посебно историографског карактера, основно питање које се поставља је: шта оне значе у садашњости? У хроници ‘Казивање старих Требјешана’ стоји да је тридесет пет кућа Срба, Грчког закона, 1789. године живјело у селу Требјеса, код никшићког града Оногошта, у Херцеговини. То су Требјешани казивали, а с том свијешћу и идентитетом су отишли у Русију“, казао је, уз остало, на промоцији др Будимир Алексић.
Иза књиге стоји и прича о њеном настанку. На подстицај Вука Караџића, Димитрије Тирол је у Одеси повјерио прикупљање свједочанстава Ивану Степановичу, који је забиљежио судбину својих саплеменика. Тако је настао запис који и данас повезује расељене генерације с историјом њиховог завичаја.
„Појавом ове књиге постају нам јаснија друштвена збивања у турском Никшићу тога периода, скинута је патина времена са низа личности – бораца против турских феудалних окова. Не задржавајући се на двјема разурама Требјешана (оној из 1711, послије које су скоро 30 година остали на црногорском земљишту, и оној из 1789, када су стари завичај посве напустили), истичемо да хроника заједно са прилозима представља извор првог реда разноврсних друштвених струјања за временски период који обрађује. У посебном поглављу свога доста обимног предговора (преко 60 страница књиге), Бранко Павићевић је дао и податке о стварном аутору хронике Ивану Степановичу Драгићевићу Никшићу, истичући да је заблуду о тобожњем Тироловом ауторству још 1896. године разбио Александар Маркевич расправом – предговором публикацији ‘Архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића уједно скупљена и изнова преписана самим љубитељем старијех Требјашна ради младежи српске’, која је изашла у Одеси и која, осим казивања старих Требјешана, садржи и 97 докумената из личних архива сердара Малише Бућића и капетана Бошка Бућића Никшића, па су документи публиковани код Маркевича представљали избор од 34 документа, од укупно 150 Драгићевићеве збирке докумената, које је овај брижљиво сакупио послије појаве књиге у Тироловом издању. Тиролово издање посвећено је слијепом гуслару Ђорђу Ђуру Милутиновићу Црногорцу (1770/1774, Грахово – 1844, Београд), великом поклонику писане ријечи, сакупљачу пренумераната, ватреном пропагатору књиге и ‘живој архиви нове српске историје’. Хроника ‘Казивање старих Требјешана’ значајан је извор за проучавање организације племенског живота у нас, јер и поред извјесне носталгичности за тим старим добом (разумљиво је што је она присутна, јер саопштења су давата далеко од свог родног краја), дат је низ података о племенским договорима, спремности жртвовања за своје племе, племенској солидарности и етичким нормама обавезним за све чланове заједнице. Потекла из пера потомка правих јунака и истинских и некористољубивих бораца, хроника као скуп сабраних свједочанстава, поред осталог, представља и свестранију слику живота на једном крвавом крајишту. Нађе се ту покоја лијепа ријеч и за оне из противничког табора, цијене се врлине непријатеља, витештво противника“, казао је др Васиљ Јововић.
Култура најбоље живи кад се институције повежу.
Никшићко позориште, које је уз Библиотеку „Његош“ стало иза ове књиге, у томе види дио своје шире мисије.
„Град под Требјесом уистину личи на плодоносан зденац културе, умјетности, традиције и баштине. Све је то значајно забиљежити и сачувати од заборава. Издавачка дјелатност Никшићког позоришта то препознаје и подржава, па нам је част што смо у овом значајном наслову суиздавачи и потпора“, казала је, у име Никшићког позоришта, Милена Радоњић.
Сајам је окупио ауторе, издаваче и читаоце, а његов завршетак, поручила је директорица Народне библиотеке „Његош“ Лиана Живковић, не значи и крај приче, која се наставља кроз читање, нове сусрете и љубав према књизи.
„Поносна сам што је наша Библиотека била мјесто окупљања и што смо заједно показали да Никшић има снагу, вољу и срце за културу. Наш град, који с поносом корача ка титули Европске престонице културе 2030. године, заслужује да књига буде његов стални сапутник, а култура простор у којем се сви осјећамо добродошло. Драги пријатељи, хвала вам што сте вјеровали у нашу идеју, што сте били дио наше приче и што сте својим присуством показали да књига још увијек има моћ да окупља, инспирише и повезује људе. Данас затварамо врата VI сајма књига ‘Андерва бук’, али не затварамо нашу причу. Она се наставља сваком прочитаном књигом, сваким новим сусретом, сваком радионицом и сваким дјететом које заволи читање. Нека нам књига увијек буде разлог да се окупљамо, а култура простор у којем ћемо заједно расти. До сљедећег сусрета, до нових страница и нових прича, чувајмо књигу, јер чувајући књигу, чувамо знање, памћење и оно најљепше у себи“, нагласила је Живковић.
Модерирала је књижевница Милица Бакрач.
Сајам је, у оквиру октобарског репертоара Никшићке културне сцене, организовала Народна библиотека „Његош“, уз подршку Општине Никшић и Министарства културе и медија.
Извор и фото: РТНК
