Књига „Литургијска пјесма града и пустиње“, у којој су сабрана предавања и бесједе блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), некадашњег игумана Цетињског манастира и манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабаској гори у Подгорици и Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу, представљена је у недјељу 11. октобра 2026. године у топлој атмосфери грбаљске светиње Савина главица, коју је отац Лука обнављао, припремајући је за своју испосницу.
Благодарећи топлом гостопримству мати Текле, игуманије Манастира Светог Саве и сестре Јелисавете, о књизи, другом издању Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, и сјећањима на оца Луку говорили су протосинђел Јустин (Мреновић), игуман манастира Подластва Грбаљска, протојереј Александар Лекић, уредник Светигориног издаваштва, док је приређивач књиге Слободанка Грдинић са сабранима подијелила како је ова књига настајала, подсјећајући да отац Лука, по својој монашкој скромности, није волио да му се придаје превише значаја и да говори, а још мање да се о њему превише говори.
И синоћ је отац Лука у манастиру на Савиној главици, који носе име првог српског просветитеља Светог Саве, сабрао вјернике жељне бисера духовности, онако како их је увијек сабирао око Свете литургије, а овога пута око „Литургијске пјесме града и пустиње“, која садржи његова предавања и литургијске бесједе изговорене од Цетињског манастира, па преко Жиче, Пећаршије, светиња Косова и Метохије и осталих светиња наше свете Српске православне цркве.
Отац Јустин, игуман манастира Подластва, родом са Косова и Метохије – из Пећи, присјетио се свог првог судбоносног сусрета са о. Луком у Пећаршији јула 2002. године. Отац Јустин је тада имао послушање у Пећкој патријаршији олтарника, црквењака, а о. Лука је дошао да буде ту недјељу дана и остао два месјеца које су провели заједно:
„У тих два мјесеца се много штошта издешавало у мојој души, пошто сам ја у то вријеме већ размишљао и негдје је сазријевала одлука о моме одласку у манастир, али ми је ипак требао неко ко ће то да провјери Светим оцима и да ми каже праву ријеч. А отац Лука је био такав један човјек. Није он много причао и да кажемо људе привлачио на тај начин што би говорио: Ти мораш да идеш у манастир, али кад би заподенули неку причу, онда је он полако кроз поуке Светих отаца говорио тако да је ономе који је имао призив за манастир, срце давало сигнале да ли је то то или није.“
У тих два мјесеца се десио трагични догађај – убиство два дјечака на Пећкој Бистрици, Панте и Ивана, и када су оцу Луки то саопштили, он је плакао као мало дјете, иако није знао ту дјецу. То је на њега оставило велики утисак и он је та два дјечака помињао до краја живота у својим молитвама.
„Кад год је била нека мука или кад је требало нека тешка ситуација да се разријеши, да се помогне народу, да се да наде, то је чинио онај који је носио наду у нашем народу, а то је био Митрополит Амфилохије који је дошао увече са оцем Обреном Јовановићем. Отац Лука који је био асистент на Факултету ликовних уметности у Београду, тада је оцу Обрену показивао Пећку патријаршију са таквом љубављу, али и са таквим професионалним знањем, да сам ја, иако сам одрастао тамо, многе ствари први пут чуо. Није то само било суво причање о фрескама, грађевинама, него под број један о благодатном мјесту које је сабирало све оно што је најбоље било у том периоду и кроз све наступајуће вјекове у српском народу.“
Прије него што су се тада растали, о. Јустин је повјерио о. Луки тајну своје душе, да жели да иде у манастир: „А он ми је рекао, пошто сам тад још увијек био студент: „Рођени, прво заврши школу, јер кад човјек не заврши ствари у свијету, увијек остане нека доза несигурности, како би то рекли, незавршености у било којем послу којег се послије ухватиш. Тако је и у духовном животу. Ако ниси завршио ствари у свијету, не можеш заокружити ни у духовном животу да ти буде све онако како треба. А до тад се моли Богу и ослушкуј срце како ће да буде.“
Послије пет година о. Јустин је дошао први пут на Цетиње гдје га је отац Лука упознао са Цетињском манастиром и светињама које су у њему похрањене, и тада је први пут чуо био чуо за Грбаљ.
„Нисам знао какве се светиње овдје налазе. И он ми каже: Рођени, ако ниси био на Светој Гори, дођи да видиш Грбаљ, то ти је Света Гора. Тада сам први пут чуо за цркву на Савиној главици. Сјећам се за празник Светог Андрије Првозваног, на Савиној главици је служио отац Лука као игуман, садашњи владика Методије је био ђакон, а ја црквењак, свратио је и отац Јован Рајак, а црква прелијепа. И такву сам благодат осјетио“, казао је о. Јустин, упоредивши је са оном коју је осјетио на Светој Гори и у Светој земљи.
Отац Лука је био лишена сваке националне, политичке или било какве друге конотације, причао је о Христу, о монаштву, о светима, и тако је задобијао љубав многих и то свједочи и прва књига Наш драги отац Лука, коју је исто приредила сестра Слободанка Грдинић, а која је заправо сјећања људи који су били у његовом окружењу, на које је он оставио благодатно једно сјећање.
„Тако да отац Лука је дубоку бразду заорао. Он је, као што би светогорци рекли, оснивач овога манастира и он ће се увијек овдје и помињати. Везује у себи и Грбаљ, и Цетиње, и Београд. И пошто је његов отац био пореклом из Аранђеловца и неки од његови предака су били војводе у окружењу Карађорђа. Тако да је он имао у својој породици, у својој крви, у својој генетици једно јуначко насљеђе, а с друге стране и интелектуално, јер му је отац био амбасадор, мајка професор. Тако да је отац Лука био једна свеобухватна личност какву је могао једино Митрополит Амфилохије да сагледа док је још био, да кажемо пупољак, док је још био Урош и да му помогне да се расцветају такав један цвијет, у такву једну ружу, као што је то постао послије чувени наш отац Лука“, закључио је протосинђел Јустин (Мреновић), игуман манастира Подластва Грбаљска.
О књизи и сјећањима на оца Луки говорио је .Александар Лекић, уредник Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске, изразивши радост што се о књизи „Литургијска пјесма града и Пустиње“ и личности блаженог спомена архимандрита Луке Анића, некадашњег игумана ове обитељи говори баш у Манастиру Светог Саве:
„На овом мјесту које је наш отац толико љубио, и гдје је хтио да се повуче. Тражио је благослов од Митрополита, а он није био баш вољан да пусти једног таквог монаха из средишта наше Митрополије, Цетиња, али је попустио пред Лукином великом жељом, видјећи очигледно да је то неки призив и Божији позив. Лука је био монах светосавски, монах који је био посвећен скроз монашком животу, али не без обавезног читања, образовања, усавршавања. Био је монах који је својим примјером, животом свједочио оно што јесте бити монах, то је прије свега молитва. Молитва, тиховање, пост, подвиг, а с друге стране, и те како књига, образовање, напредовање. Био је заиста човјек риједак.“
Говорећи о књизи, о. Александар је нагласио да је она изашла 2023. године, али је брзо распродата, па је урађено друго издање те да та чињеница јасно свједочи о љубави многих према овом незаборавном монаху и духовнику.
„Лично свједочим да сам више пута од Цетињана док сам био у канцеларији Митрополије, слушао људе који су дирљивим ријечима говорили о оцу Луки, наглашавајући да као он не може бити нико. То су људи који раде у пошти, кафићу, на пијаци…. Чињеница је да нико није оставио тако дубок траг на једном тако специфичном мјесту као што је Цетиње. А и он је волио Цетиње, као нико. Овдје ћете имати прилике да прочитате о тој љубави и да се зачудите његовим ријечима. Књига има скоро 500 страница. Чине је бесједе, предавања, наступи, записи сјећања оца Луке. Отац Лука није писао пуно. Најзаслужнија особа за ову књигу је управо модераторка ове вечери којој желим овдје да се захвалим, драгој Слободанки, која је вриједно радила годинама на припреми ове књиге. Прекуцавала је његове литургијске бесједе које је сама снимала, затим његове наступе, разговоре на Радију Светигора, као и бројна предавања одржавана на разним мјестима. Велики је то труд, а она је ту драгоцјеност принијела на корист и спасење свима нама, а из љубави према незаборавном оцу Луки“, истакао је прота.
У наставку је говорио о томе на који је начин почело прикупљања материјала за ову књигу. Слободанка је одлучила да снима његове бесједе, он то није хтио, али пошто је она била упорна, на крају је о. Лука попустио, а послије чак прихватио и да ауторизује бесједе:
„Митрополит Амфилохије је говорио о тој ненаметљивости о. Луке у наступу, ријечи. И он је сам био изненађен послије његовог упокојења о трагу који је оставио Лука. Лате биосас, говорио је владика. Тајно поживје. Скромно, ненаметљиво, повучено. Богатио нас је, а долази вријеме кад ће нас још богатити. То је дјело великих људи. Сам назив књиге је изабран по наслову једног предавања које је одржао о. Лука у Београду: Литургијска пјесма града и пустиње, које се налази приређено у овој књизи. Чини ми се да је овај наслов прави да изрази његов свјетоназор и личност. Три ствари: литругијска пјесма, град и пустиња. Видите, имамо два мјеста, на прву лопту, супростављена: град и пустиња. Ово пустиња односи се на манастир, на монашки живот, био тај манастир у граду или далеко од града. Отац Лука је био монах, прави монах до сржи, тиховатељ, молитвеник. Старац Јефрем га је штапом благо ударио по глави и рекао му: Бићеш монах. И заиста је био читавим својим бићем. “
Оца Луку су пратили кроз живот манастири који су доста упућени на људе, на град. Прво, као студент у Ваведењу, онда Цетињски манастир гдје се замонашио, Савина главица и Дајбабе.
„Због тога, он је био упућен на људе, вјерујуће и невјерујуће. Међутим, он није бјежао, повлачио се, него раширених руку примао сваког човјека, без разлике. Слушао је, разговарао, тјешио, исповиједао и препорађао душе својом лаком и разговјетном али дубоком ријечју. Како рече владика Јован пакрачки, Лука није био игуман (хегемон, заповједник, вођа), он је био гостропримац. Лука је добро знао муке и искушења које пролазе људи у свијету. Шта је оно што повезује град и пустињу? Литургијска пјесма, литургија. Он је намјерно рекао литургијска пјесма, да нагласи како је литургија нешто неописиво, неизрециво, она и јесте једна велика химна, пјесма над пјесмама. Она није просто молитва“, нагласио је о. Александар.
Наш народ и који је редован на литургијама, не схвата гдје долази. Сабирају се на овој служби сви свијетови и отац Лука говори о томе.
„Стаде Бог на сабору богова. Као на оном дискосу на којем свештеник припрема Свету литургију, па је ту Јагње Божије које узима гријех свијета, Христос, ту је Пресвета Богородица и светитељи, анђелске силе. Живи чланови и упокојени – то је Црква Божија. Сви на једном да буду једно са Богом. Нема разлике ни просторне ни временске. Све постаје једно. Међутим, литургију треба чути, треба да је доживјети, не просто присуствовати, него учествовати умом, срцем, тијелом, цијелим бићем. Отац Лука наглашава веома важну ствар, дефинише оно што јесте хришћански живот. Спој, склад између живота врлинског и литургије. Врлински, молитвени, јеванђелски живот је идеал за монашки живот и монаси су се томе посветили, они немају оно „житејскоје попеченије“ или барем не у оној мјери као ми који живимо у граду, породично. У пустињи монашкој види се сила Свете литургије. Јер литургија тражи управо ту приправност, припрему, усредсређеност, концетрацију. С друге стране, о. Лука наводи како такви примјери истинитог живота имају људи из града: једна дјевојка са Цетиња која је дошла код њега и рекла да она не може а да се не моли за читав свијет. Или, неки Цетињани који скупљају кесе или исјечке из новина гдје је лик светог или слика цркве неке. Све то је за о. Луку скривене светости која постоји међу многим људима за које ми не знамо а који су међу нама. Све ово нам свједочи да без припреме и подвига не можемо доћи до истине коју даје литургијска пјесма. То нам свједочи Свето јевађеље, учење Светих отаца и историја Цркве. О. Лука закључује: Када литургијска пјесма пустиње уђе у град и постане свецијјела пјесма човјековог бића, и када човјек у тој пјесми зазвони, престају да постоје границе између града и пустиње. Ето, то је и моја прича“, казао је отац Александар Лекић.
Говорећи о почецима рада на књизи „Литургијске пјесме града и пустиње“ Слободанка Грдинић је, између осталог, казала:
„Ријечи оца Луке да човјек осјећа блиску душу близу своје душе, да та душа постаје душа наше душе изговорене у једној од емисија Питајте свештеника, постале су философија живота нама који смо их те ноћи уживо чули, освештале су етар (како је знао да каже наш Митрополит Амфилохије) и прошириле се, снагом оног морачког водопада Светигора, широм васељене, радио-таласима који (с правом) и носе назив Васељенски радио. Већ у првој емисији са игуманом Цетињског манастира оцем Луком, сада већ давне 2004. године, помисила сам да ово што отац Лука говори треба да чују сви и да као што су мени, његове ријечи могу многима да промијене живот. И тако сам почела да снимам бесједе цетињског игумана на литургијама и његова предавања, која се сада налазе међу корицама ове књиге…“
Слободанка Грдинић/Весна Девић
