У 19. недјељу по Духовима, 11. октобра 2026. љета Господњег, на празник Преподобног Харитона Исповедника и Светих мученика медљанских, у древном сједишту зетских епископа код Тивта – Манастиру Михољска Превлака, Свету литургију са свештенством и вјерним народом служио је протосинђел Василије, настојатељ ове Светоархангелске светиње.
„Васкрсли Христос, Господ и Бог наш, Спаситељ и Васкрситељ и нас и свих наших смрти, и оних животних и оних вјечних, данас нам кроз Свето јеванђеље објављује пут ка животу, ка вјечности и ка истини. Кроз већину недјељних Јеванђеља ми слушамо разне догађаје из Христовог живота, а у неколико Јеванђеља, као што је и ово данашње, чујемо из самих Његових уста ону најсавршенију науку спасења, науку која побјеђује сав свијет, све његове замке и подлости. А овдје нам Господ говори о љубави. И то не о оној природној љубави, нити о љубави из интереса, већ о оној најсавршенијој љубави — љубави према непријатељима“, казао је у литургијској проповједи протосинђел Василије.
Подсјетивши да у молитви „Оче наш“ молимо Оца небеског да нам опрости дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим, о. Василије је истакао да нам нису дужници они који нам чине добро и који нам помажу, благосиљају и уздижу у небеса, већ управо они који нам чине неправду, који нас саплићу, који нас не разумију, који нам се подсмјевају.
„И управо на њих је Господ данас усмјерио нашу пажњу, да њих заволимо, да њима добро чинимо. На ту борбу нас позива Господ – да побиједимо то осјећање у себи и да се винемо до слободе Христове љубави. Не несвјесни зла које се чини. Управо у томе и јесте силина Божјег опраштања и Божје љубави: да је човјек свјестан зла и неправде и не оправдава поступке, али слободом својом и жељом за Христовом љубављу он прашта, и воли, и чини добро, и жртвује се“, бесједио је протосинђел.
Имајући за узор самога Господа, који је са Крста, потпуно невин, за све наше гријехе проливајући своју крв, свима опростио и ми опраштајући онима који нама не чине добро, постајемо слични самоме Господу и постајемо судеоници Царства небескога:
„Своју слободу користећи на добро, призивамо Божју благодат и Божји мир, и онда срце више не буде стешњено, згрчено. Јер мржња и злопамћење згрчавају срце, не дају му да се радује, не дају ни да молитва буде на олакшање, већ је човјек стално у грчу, у стресу, у очекивању. Што рече један отац: када се осветиш непријатељу, бићеш срећан тај један дан, а ако му опростиш, бићеш срећан за читаву вјечност.“
Можда ми не можемо одмах завољети своје непријатеље, али да учинимо бар прве кораке на том путу, па ће Господ помоћи, поучио је сабране о. Василије:
„Бар да не узвратимо зло за зло, да не идемо за тим својим најјачим поривима, да не говоримо лоше о онима који о нама говоре лоше, да се трудимо у молитви да принесемо своју немоћ Господу, да нам Он помогне да заволимо.
И онда се деси чудо. Онда се душа мијења. Када у њу дође Божја благодат, све бива лако и све бива достижно, и онда схватамо колико је Господ велики. То јесте једна врста исповједништва вјере, као и данашњи Свети Харитон Исповедник, који је своју вјеру храбро исповиједао пред овим свијетом и претрпио много за њу. Тако и сви ми имамо прилике да исповиједимо своју вјеру управо својим дјелима, својом борбом за љубав Христову.“
На крају је протосинђел Василије, настојатељ Михољске Превлаке, поручио да су нам наши светитељи узданице и охрабрење да не клонемо, да не посустанемо, да је могуће оно што је Господ рекао — не зато што смо ми јаки, већ зато што је Његова љубав велика и биће с нама до свршетка вијека.
Извор: Манастир Михољска Превлака
