На Михољске задушнице, у суботу, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија, којом је предстојао старјешина храма, протојереј Никола Пејовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Бранка Вујачића, као и јереја Велимира Бугарина.
Непосредно пред Свето причешће, сабраним вјерницима обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић, бесједећи о вјечном достојанству човјека, Цркви као заједници живота у Христу и молитвеном заједничарењз са нашим живим и упокојеним сродницима.
Указујући на то да сваким литургијским сабрањем исповиједамо вјеру у Оца и Сина и Светога Духа, прота Никола је подсјетио да је Христовим доласком у свијет из темеља промијењен поглед на човјека и смисао његовог постојања. Оваплоћењем Сина Божјег откривено је човјеково вјечно и непролазно достојанство, као и његово призвање да, створен по слици Божјој, узраста у заједници са Богом и уподобљава се Њему.
Говорећи о Светој литургији и причешћу као учешћу у животу будућега вијека, нагласио је:
„Зато је увијек радост кад се сабирамо у Цркви, јер у Цркви нам се открива Христос. У Цркви нам се открива човјек вјечни, непролазни. У Цркви нам се даје храна будућега вијека. У Цркви примамо лијек бесмртности и зато нема ништа вредније и ништа важније у овоме свијету од Христа Бога, од тајне Његове, од Цркве Његове, од причешћа и од Тијела и Крви Његове. Јер кад год једемо Тијело Његово и пијемо Крв Његову, ми постајемо учесници тог вјечног и непролазног живота. И то је та храна будућега вијека, храна којом ће се хранити све душе гладне и жедне Бога живога. И у овоме свијету, шта год да чинимо и шта год да радимо, оно ће имати смисла једино ако га измјеримо вјечношћу.“
У наставку бесједе, прота Никола је истакао да човјекова мјера јесте мјера Христа. Из таквог разумијевања живота произлази и одговорност да дарове које смо примили од Бога употребљавамо на благословен начин, на добро и изграђивање ближњих. Прота Никола је појаснио да управо човјек гријеши и промашује када Божје дарове употребљава супротно њиховом назначењу:
„Ако нам је Бог дао љубав и створио нас из љубави и створио нас за љубав, а у нашем срцу се угнијезди мржња, ма према коме, онда ми демонски извитоперујемо оно што нам је Бог дао. И онда чинимо гријех. Ако нам је Бог дао ријеч да би нам тако показао словесност, да смо словесна бића, да смо личносна бића, да бисмо у тој ријечи могли да општимо и да заједничаримо једни са другима, славећи име Божје, а ту ријеч користимо да друге омаловажавамо, клевећемо, вријеђамо, па чак и убијемо, јер ријеч некад зна да буде јача и од метка, онда ми чинимо гријех, зато што оно што нам је Бог дао не употребљавамо на истински прави начин.“
Подсјећајући да је Христос човјеку даровао цијелога Себе и ради нашег спасења понио страдање и Крст, прота Никола је указао да се и наше призвање остварује кроз љубав, трпљење и жртву за наше ближње. Нагласио је да страдање понесено са вјером и надом у Господа добија смисао у заједници са Њим и у учешћу у Његовој васкрсној побједи:
„А када трпимо, када подносимо увреде, када љубимо и када волимо и када се жртвујемо за ближње своје, онда Христос у томе учествује. Онда се сараспињемо са Њим, излазимо са Њим на крст. Не мора то да буде увијек видљиво, али ако доживимо неку трагедију, ако доживимо неку болест, ако доживимо неку увреду, неко понижење, па то понесемо са вјером и надом у Господа, онда се ми поистовјећујемо са Христом. И не само да страдамо са Њим, него улазимо и у славу Његове побједе. Постајемо учесници Васкрсења Његовога. И зато Господ све наше слабости, све наше туге, све наше патње, све наше болести — Он све то преображава у вјечну и непролазну радост. И само отуда човјек може бити истински радостан и имати истински и прави смисао.“
Завршавајући своје пастирско слово, прота Никола повезао је смисао молитвеног помена упокојених са самом природом Цркве, у којој се учимо и узрастамо у животу са Богом и у којој заједница са нашим сродницима налази своје испуњење у Христу васкрслом:
„Црква Божја је радионица тог вјечног живота и ми се у њој учимо како да се Богу молимо, како да се Богу уподобимо, како да се владамо једни према другима и како да се са Богом непрекидно срећемо, а у Њему како да се срећемо и са нашим живим и покојним сродницима. Зато ћемо сада приступити Светој тајни причешћа, а они који су се постом, молитвом и покајањем припремали за Тајну причешћа нека приступе. Након тога, на крају, одслужићемо и помен за све наше покојне сроднике, помолити се за њихове душе да их Господ упокоји у Царству небескоме, у Царству вјечнога живота, вјечне радости и вјечне љубави Оца и Сина и Светога Духа, Коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин.“
Након причешћа вјерних и заамвоне молитве, свештенство је служило помен за душе свих упокојених у Господу, са надом на васкрсење и живот вјечни.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
