Православни хришћани обиљежавају сјутра Михољске задушнице, један од дана у години које је Црква посебно одредила за молитвено помињање упокојених.
Парох будвански, отац Слободан Лукић, казао је за наш портал да се Црква за упокојене моли свакодневно, посебно на богослужењима и Светој Литургији, док су задушнице установљене као дани заједничке и усрдније молитве за оне који су се упокојили.
„То је, како се често каже, дан усрдног мољења, усрдних молитава за наше упокојене. Ми се, као људи Цркве, и у свакодневним нашим молитвама, посебно у црквеним службама, а нарочито на Светој Литургији молимо за упокојене, а ево Црква је одредила неколико дана, односно неколико субота, у току године које су посвећене једној заједничкој усрднијоj молитви, за покој душа оних који су прешли са овога свијета у вјечни и непролазни свијет”, казао је отац Слободан.
Задушнице увијек падају у суботу, када се служе и богослужења посвећена упокојенима. Отац Слободан истиче да молитва за упокојене свједочи о непрекинутој заједници у Христу, која се не прекида смрћу.
„Ми тиме што се молимо за наше упокојене показујемо да и након њиховог упокојења, након преласка границе живота и смрти, и даље смо дио истог Tијела, јер смо дио Цркве Божије. Дакле, наша заједница у Христу, заједница у Тијелу Христовом, а то је Црква, не прекида се када неко од наших сродника, наших ближњих се упокоји. Тиме показујемо, такође, да наше молитве итекако значе за њих, јер они још увијек, до свеопштег васкрсења, условно речено чекају, као и ми што чекамо.“
Како је појаснио, важно је обилазити и чувати гробове упокојених, али је суштина задушница у молитви и литургијском помињању.
„Много је важно обилазити и посећивати гробља, гробове наших упокојених сродника и чувати их, јер и сама ријеч сахрана, сахрањивање човјека, у нашем хришћанском православном искуству значи чување. Дакле, онај који је сахрањен, он је сачуван. Чува се његово тијело до свеопштег васкрсења када ће поново да буде сједињено са душом и биће преображено у васкрслом Христу. Молимо се Богу да сви будемо удостојени тога. Зато је важно посјећивати гробове, мјеста гдје се чувају упокојени, гдје чекају трубе другог Христовог доласка, уређивати њихова гробна мјеста, али оно што је најпретежније, најважније служити Свету Литургију, помињати на проскомидији и у поменима, парастосима које Црква чини, помињати њихова имена“, појаснио је отац Слободан.
Отац Слободан је посебно указао на појаву различитих тумачења и савјета у медијима који, како каже, често удаљавају пажњу од суштине Задушница.
„Ми данас видимо на разним медијима, у новинама разне натписе који се тичу Задушница, који су, можемо рећи, мало даље од суштине и смисла од тога што чинимо те дане, па се наравно, као и у контексту других црквених дана и празника говори шта треба да се ради, шта не треба итд, а нигдје скоро се не помиње Литургија и литургијско и наше лично молитвено помињање душа упокојених.“
У том контексту, поручио је да у хришћанском односу према упокојенима нема мјеста сујевјерју.
„Дакле, ту нема мјеста никаквом сујевјерју, ситним нашим људским правилима, која ће тобоже да помогну и одмогну. То је све плод одсуства свијести и осјећаја наше нераскидиве везе са упокојенима, која није само комеморативна, да се ми сјећамо само да је тај човјек некад живио на земљи, него је она суштинска, онтолошка, како ми то кажемо у православном богословљу, јер она је заиста реална истински чврста, јер сви заједно живимо тајну крста, tајну Христа, тајну Цркве Христове”, закључио је отац Слободан.
О. Б.
