Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, данас 8. октобра, са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима на обронцима планине Румије код Бара, поводом славе ове свете обитељи.
Након што је, на крају Свете службе Божије, благосиљао славске приносе и пререзао колач, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да када Црква Божија прославља спомене Светих Божијих угодника, онда се радује цио народ, сва њена духовна чада без обзира ком народу припадају, јер смо ми у Цркви сви један народ Божији, Нови Израиљ Божији који обједињује све народе, али да имају разлога понајвише да се радују они људи из којег народа потиче светитељ кога прослављамо:
„Тако данас цијела Руска православна црква широм васељене, гдје год живе њена духовна чада, а нарочито у великој и славној лаври Светога Сергија Радоњешкога ликује, торжествује, слави. Међутим, и остали народи у православној васељени исто призивају у помоћ Светога оца нашега Сергија Радоњешкога. Такви су Божији угодници као што је Свети Николај, кога исто тако браћа Руси и ми, Срби, и сви остали православни народи прослављају. Он је био грчког поријекла, али је светитељ Божији и припада свим хришћанима. Можемо слободно рећи и свима онима који му се обраћају за помоћ.“
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је нагласио да је Свети Сергије Радоњешки оставио дубок траг у историји Руске цркве и у вријеме његовога живота овдје на земљи, али и кроз сву каснију историју, јер житија Божијих угодника не завршавају се са даном њиховога упокојења, него се завршава њихово земаљско житије, а небеско житије се само наставља и дописује:
„Оно што свакако треба да стоји у житију Светога Сергија Радоњешкога је да је очувао душу руског благочестивог народа у вријеме безбожне, бољшевичке, комунистичке, атеистичке идеологије и великих гоњења Цркве под бољшевицима и каснијим Совјетима, што је претрпјела Руска православна црква. Али у дубини душе не само вјерујућих људи, него сваког руског човјека који баштини традицију својих предака, остало је зрно вјере које је посијао Свети Сергије Радоњешки у душама и у срцима својих духовних чада.“
У наставку је подсјетио на пророштво Светога Мардарија Либертивилскога који се школовао у Русији и тамо проповједао Јеванђеље Божије. Он је тридесетих година прошлог вијека, када је сва Русија била поробљена и цркве углавном позатваране, епископи по затворима или побијени, свештеници, монаси, монахиње такође, када је све било оскрнављено и у црно завијено, записао: Васкрснуће православна Русија, опет ће се обновити златне куполе њених цркава, опет ће се руски народ објединити око своје Цркве:
„Слава Богу, то су дочекали браћа Руси, а и ми смо прошли кроз иста искушења, свакако мања него браћа Руси. И ми смо под заштитом Светога Саве и Светога Василија Острошкога сачували то зрно горушичино свете православне вјере и ево доживљавамо духовну обнову. Знак те духовне обнове је и ова света обитељ која је овдје подигнута чудом Божијим и великим трудом добротвора и ктитора ове свете обитељи, а посебно трудом наше мати Теодоре и њезиних сестара, које овдје непрестано Богу молитве приносе и труде се. Оне су овој светињи удахнуле живот својим монашким подвизима, те се имамо гдје и окупити.“
Истакавши да свако сабрање у овој дивној светињи Светога Сергија Радоњешкога представља велику радост, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да се она радост којом је преплављена данас велика лавра Светога Сергија у Русији, преточила и данас овдје код нас под Румијом:
„Такав је благослов Божијих угодника које прославља цијела православна васељена. Нека би Бог дао и мати Теодори и њезином сестринству, свим добротворима и приложницима ове свете обитељи, Божијег благослова и молитве Светога Сергија да буду са свима њима. Нека Бог благослови нашега проту Николу Радовића, који је домаћин данашњега славља. Нека га Бог обдари здрављем и сваким напретком и њега и његову породицу, и његово потомство.“
Домаћин славе за следећу годину биће отац Прокопије, игуман манастира Рибњак, који је од оца Никола преузео дио колача.
О. Слободан Зековић: Кров ове планине и овога краја јесте Црква Свете Тројице на Румији
Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, честитајући празник Преподобног Сергија Радоњешког Чудотворца, подсјетио је на житије овог најпоштованијег светитеља у Руској цркви, који је рођен почетком 14. вијека од побожних родитеља Кирила и Марије, који су њега и његову браћу васпитали у духу вјере православне и омогућили им школовање. Али за разлику од своје старије браће, који су напредовали у свакоме знању и науци, мали Вартоломеј, како је било име Светога Сергија које је добио на крштењу, није могао да савлада оно што му је предавано од учитеља. Због тога је био тужан, па се молио Богу да му просвијетли ум како би схватио оно што му говоре учитељи.
„И десило се заиста да је Господ послао ангела свога у виду монаха који је благословио малога Вартоломеја. Од тада он је схватао све што му је било предавано, а што је најважније, Господ му је просвијетлио ум да може да разумије све тајне Светога писма. И не само тада у то вријеме да се пројавила благодат Божија на малом Вартоломеју, него читамо у његовом житију и док га је мајка у утроби носила да су се појављивали знаци који су указивали да ће то њено чедо бити велико пред Богом. И тако се касније и догодило“, бесједио је прота.
Послије упокојења родитеља, Свети Сергије је отишао у пустињу Радоњешку, жељан самоће и молитвеног тиховања. Касније је од игумана оближњег манастира примио монашки постриг, име Сергије по Светоме Сергију и Вакху, и ту у тим непроходним шумама, наставио свој подвиг.
„Али по ријечи Господњој да се не може сакрити град који на гори стоји, тако се није могло сакрити ни то велико благочешће и светост живота Преподобнога Сергија. Па су почели многи да долазе к њему, у ту непроходну шуму, да од њега траже благослов, молитву, духовни савјет и поуку“, казао је о. Слободан, истаквши да иако је желио да остане до краја живота пустињак и аскета, ипак воља Божија била другачија.
Тамо је најприје од дрвета подигао једну колибу и црквицу коју је посветио Светој Тројици, од које ће се временом развити велика Тројице-Сергијева лавра, која је била и остала највећа светиња Руске православне цркве и центар рускога православља, руске културе и духовности. Око Светога Сергија су се окупљали не само људи жељни монашкога живота и подвига, него хришћани из цијеле Русије. Долазили су му народни прваци, кнезови и управо је он великога кнеза Димитрија Донског благословио и охрабрио да крене у борбу за ослобођење свога народа и отаџбине. Укрепљен његовом молитвом Свети кнез Димитрије је успио, у чувеној бици на Куликовском пољу, да савлада татарско-монголску војску, и од тада је кренуо успон и развој велике и славне руске државе.
Уколико желимо да нашем човјеку приближимо значај, величину Светог Сергија коју он има у руском народу, у Руској цркви, архијерејски намјесник барски је казао да је најприкладније да га упоредимо са нашим Светим Савом, првим архиепископом и просветитељем српског народа:
„Као што је Свети Сава био онај који је ујединио, сабрао, обожио, охристовио наш православни род српски, исту такву улогу у историји великога руског народа имао је Преподобни Сергије Радоњешки. И овдје у овој предивној обитељи Преподобнога Сергија, ова два велика светитеља Божија, Свети Сава и Преподобни Сергије, у љубави су се срели, јер овдје покрај овога главнога олтара посвећеног Светом Сергију, имамо на сјеверној страни мали олтар који је посвећен Светом Сави Српском. Велико је и дивно житије и дјело Светога Сергија, али оно се није завршило са његовим упокојењем. Његова слава и у Русији и у цијелом православном свијету кроз вијекове бивала је и бива све већа.“
Наглашавајући да се данас у цијелој православној васељени слави спомен Преподобног Сергија Радоњешког Чудотворца и у част његову подижу храмови, протојереј-ставрофор Слободан Зековић се осврнуо на ову дивну обитељ Преподобнога Сергија, преко које имамо и његов благослов:
„Овдје имамо и честице његових светих чудотворних моштију које данас са љубављу цјеливамо. Као што је Свети Сергије и своју свету обитељ и читави свој живот посветио Светој Тројици, Богу љубави, Оцу, Сину и Духу Светоме, тако је и ова благословена гора Румија посвећена Светој Тројици.“
Потом је о. Слободана подсјетио да се на врху Румије налази чудесни храм Свете Тројице који је обновљен у ове наше дане, а срушен доласком Турака на ове просторе 1571. године. Кроз вијекове се сачувало народно предање да ће доћи вријеме када ће на то мјесто црква долетјети са неба и држећи се тог предања, вјерници су о празнику Свете Тројице сваке године излазили на врх Румије, у литији са крстом Светога Јована Владимира, који чува породица Андровић, носећи по један камен. Вјеровали су да ће, када буде довољно камена, долетјети црква са неба.
„И ми, наша генерација, смо се удостојили да својим очима гледамо испуњење тога предања и народног вјеровања, и 2005. године заиста је долетјела црква на врх планине Румије, црква Бога љубави, Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светога, која сабира стотине и хиљаде људи сваке године. И то не само о празнику Свете Тројице, него се горе, захваљујући труду и жртви нашега драгога проте Јована Пламенца, свакога мјесеца служи по једна Света литургија. Дакле, кров ове свете планине и овога краја и Бара јесте Црква Свете Тројице на Румији, а у њеном подножју имамо ову предивну светињу Светог оца нашег Сергија Радоњешког Чудотворца.
Нека би дао Бог да се у овој светињи увијек са радошћу окупљамо, да се овдје крепимо и духовно снажимо. Да се угледамо на наше светитеље, на Светога Сергија Радоњешког, на Светога Саву Српског, који су нам указали и пропутили пут који води у живот вјечни, пут Христа Богочовјека, једини сигурни пут који нас води у вјечност, у небески Јерусалим, који је крајњи циљ живота свакога хришћанина“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски.
Заједничарење у славу Божију, а у част Светога Сергија Радоњешког настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави.
Весна Девић
Фото: Дејан Вукић
