Нова сезона Дијалошке трибине отворена је синоћ, са темом о поезији у црквеном животу, као и представљањем књиге поезије свештеника Ивана Црногорчевића „Весели се, српски роде“.
Гостовали су магистар Милорад Дурутовић, књижевни критичар и аутор поменуте збирке, свештеник Иван.
На питање домаћина, оца Гојка Перовића, гдје црпи надахнуће за писање поезије, свештеник Иван је казао да је он, као и уопште сваки човјек, у једном тренутку, у својој раној младости, почео да истражује егзистенцијална питања, а прије свега, питања живота и смрти која се увијек јављају у књижевности.
„Много ми је помогла управо поезија да допрем до суштине, до смисла и борбу кроз коју сам ја прошао, недоумице, препреке искушења, покушао сам кроз пар ријечи да имплементирам кроз пјесму. А сваки пут кад човјек напише пјесму, осјећа неко ослобођење и испуњење, да је дошао до одговора, суштине и циља ,а циљ сваког православног хришћанина јесте питање вјечности. Управо су поезија и Литургија и Псалми и цијело богослужење, све је то једна врста поезије која нас води и показује нам пут ка вјечности. Пјесма, рима и стихови су за мене један вез преко кога ми кројимо пут ка вјечности и ка Богу“- рекао је у уводу излагања свештеник Иван Црногорчевић.
Господин Милорад Дурутовић је истакао да је срећан што може дати допринос пјесничком иступу пјесника и свештеника Ивана Црногорчевића и његову поезију дефинисао као пригодну религијску, родољубиву и љубавну у хришћанском поимању љубави.
„Рекли бисмо да је то пригодна поезија, много општих мјеста, нема пуно метафора, комуникативна и отворена до краја и једноставна, да се запитамо да ли тој поезији треба посредовање, нека медијација, тумачење. И заиста, и треба и не треба. Мислим да је продуктивнији овај први пут, да је то једна пригодна поезија која у српској култури има веома богату традицију још од српско-византијске епохе, на крају и уопште у хришћанском смислу. Није то критика те једноставности, него је то важна позиција из које се ова књига и ова поетика много боље разумијева, јер ако бисмо поставили неке јасне претходнике онда постаје јасније зашто је то важно. И владика Николај је писао поезију у жанру пригодности (говоримо о модерном искуству), а могли бисмо се вратити и на средновјековље до Кантакузина, онда имамо оца Јустина, па блаженопочившег митрополита Амфилохија који су такође писали приходне пјесме. Дакле, то има једну дугу традицију, а сами тај континуитет, потврђује да то има неки значај, јер се из пригодности дешава да једна пјесма може да постане амблем генерација.
Тај рецепцијски критеријум, иако бисмо ми књижевним апаратима могли нешто оспоравати, потврђује нешто што ову књигу прије чини подесном за тумачење из контекста књижевне феноменологије. Важан тренутак је што те пјесме постају дио колектива, постају усвојене и то није исто што и популарност. Те пјесме нису засигурно естрадне, али јесу постале дио колективног идентитета и самоодређења.
Таква поезија не прати гесло умјестност ради умјестности, него она настаје у једном утилитарном концепту, она тежи да умјестност искористи за пласирање неких других, боготражитељских идеја или односа према традицији, или креирања општег система вриједности. То не значи да то не може бити истовремено и умјестнички релевантно дјело.
За мене је најважнији утисак да ову књигу читамо из домена пригодне поезије и да разумијемо ту традицију о једном модерном боготражитељском смислу од владике Николаја до данашњег дана. Ова књига се врло добро уклапа у ту традицију и добро је што се она појављује, јер нам гарантује да се тај низ неће прекинути“- рекао је књижевни критичар мр Милорад Дурутовић.
Наступила је и Етно група “ Горица“ под руководством Данице Црногорчевић.
Лана Остојић
Цијелу епизоду ове Дијалошке трибине, препоручујемо да погледате у наставку.
