У недјељу по Воздвижењу часног и животворног крста – 18. по Педесетници, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Саслуживали су протојереји-ставрофори Далибор Милаковић и Предраг Радосављевић, парох нишки и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Нишу, клирик Епархије нишке, протојереји Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаних зачала из Апостола и Светог јеванђеља, сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Тумачећи Господњи улазак у лађу Симона Петра и удаљавање од обале, отац Игор је указао на потребу да се човјек одмакне од метежа свакодневице како би могао да чује Божју ријеч. Примање Гиспода Исуса Христа у лађу сопственог срца, нагласио је, ослобађа човјека страха и отвара му другачији поглед на живот:
„Не може човјек у метежу овога свијета, у овој гунгули у којој живимо, не може добро да види, нити да чује, нити да каже, нити да мисли божанске ријечи, мисли и дјела да чини таква. Може само кад се мало одвоји. Е, тако се Господ одвојио да нам покаже како можемо да чинимо и да мислимо на Његов начин, да радимо то христолико, христоподобно, као Он, да будемо слични Њему.”
Говорећи о неуспјешном ноћном риболову апостола, прота Игор је препознао слику човјековог трагања за испуњењем и изобиљем. Упозорио је да жеља за непрестаним стицањем лако постаје животни лавиринт, јер човјек, без обзира на то колико има, увијек може жељети још више. Насупрот томе, повјерење у Господњу ријеч доноси благослов који превазилази личне потребе и постаје дар и за ближње:
„Кад се у Господа уздамо, толико се испунимо благословима, да имамо да нам претекне, да имамо и другима да дамо, а не само себе да испунимо. Некад је тај благослов, и то може да буде благослов, кад некоме Господ да изобиље и ово, земаљско, па га он зна лијепо и паметно с другима подијелити. Али видите шта раде ови рибари. Јесте чули на крају, понекад тај стих некако потпуно изоставимо: све оно што су уловили, кад су изашли на обалу, каже јеванђелист — зато треба пажљиво читати сваку ријеч Светога писма — каже јеванђелист: ‘Оставише све и одоше за Њим.’”
Отац Игор је објаснио да су апостоли оставили управо оно за чим су до тада трагали, јер су у Христу препознали нешто неупоредиво драгоцјеније од самог улова. Препознавши Његову благословену ријеч и Божје дјеловање, пошли су за Њим са вјером, иако још нијесу у пуноћи разумјели тајну Његове личности.
Надовезујући се на прочитане ријечи из посланице Светог апостола Павла, прота Игор је истакао да добра дјела треба да извиру из љубави према Богу и ближњима. Честитост и врлински живот јесу неопходни, али њихов смисао не смије бити у истицању сопствене праведности, гордости или надмоћи над другима:
„Можемо чуда чудесна, дјела да творимо на овоме свијету, свашта да чинимо и да нас људи сматрају праведнима и добрима и честитима. Све је то добро и корисно и све то треба и да чинимо и да будемо такви, али све то треба чинити у име Божје, а не у име себе и своје гордости и своје надмености, што је нама овдје, на овим просторима, као што добро сви знате, и те како својствено.”
Посебно је упозорио на опасност свођења духовног живота на механичко испуњавање обавеза, као да пост, исповијест и долазак на богослужење сами по себи дају човјеку право да од Бога захтијева царство небеско. Однос са Господом, поручио је, почива на љубави и повјерењу, а не на рачуници о испуњеним дужностима:
„Као што је родитељска љубав безусловна, тако је и божанска љубав безусловна. Али као што имамо повјерење према родитељима да и кад нам нешто није јасно, па нас казне кад смо дјеца, многе нам ствари нису јасне. Е, тако са вјером треба да приступимо и Господу и да кажемо: ‘Добро, ево, не разумијем све, можда, али приступам са вјером. Препуштам се Теби, Господе, а не својим снагама и својој моћи, него се Теби препуштам.’”
У завршном дијелу бесједе, тумачећи Христов позив на ношење крста, отац Игор је појаснио да крст није оно само велико и свима видљиво страдање. Свако носи и терет сопствених слабости и гријеха, а борба са њима — било да је ријеч о оговарању, ружним ријечима о другима или другим страстима — припада човјековом двигу на путу ка Господу:
„Све те мале ствари — немојте мислити да само велико страдање представља крст, иако је то изузетно тешко понекад. Али и ове мале ствари су наш својеврсни крст. И носите часно и те своје крстове тако што ћете их узети на плећа и препустити се Господу да нас исцијели од страдања тога. Јер сваки тај гријех који чинимо је страдање, страдање пред Господом. И да молимо Господа да нас исцијели од свега тога, да молимо Господа да нам дометне у срца наша вјере.” – поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
