Празник Воздвижења Часног крста Господњег, 27. септембра 2026. године, свечано и молитвено је прослављен у Цркви Светог Николе у Старом Бару.
Свету архијерејску литургију са свештенством и вјерним народом, служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске.
Честитајући празник Воздвижења Часнога и животворнога крста, Преосвећени Епископ Кирило се прво осврнуо на данашњи Апостол који каже: Крст је за Јевреје саблазан, а за Грке лудост. Објашњавајући што тиме хоће да каже Свети апостол Павле, Владика је истакао да су Јевреји од Бога, као и многи други, видјели разна чуда, видљиве Божије знаке који имају свој циљ — вјечно спасење човјека, а не нека привремена његова срећа или комодитет.
„Зато су се Јевреји саблазнили када су видјели: Ево, Бог виси на крсту, ајде, кажу му један, ако си Син Божији, сиђи са крста па ћемо ти вјеровати. Видите како људи у својој хули, када се опсједну духом хуле, хуле на светињу, на силу Божију. Јер Христу није био циљ да порази тог човјека који је хулио на Њега — Он је њима све опростио са крста — него је Њему био циљ да порази наше највеће непријатеље, а то су ђаво, смрт и гријех. Зато Он бива унижен и распет на крсту да би разрушио државу смрти, односно државу ђавола, да би извео душе праведника који су до тада били заточени у тој држави смрти.“
Потом је објаснио да је Грцима крст саблазан, лудост, истакавши да су они увијек филозофирали, и њима је било некако страно да сад Бог умре на крсту, нијесу разумјели чему то све:
„Дакле, страна идеја о Богу и човјеку, и за њих је потпуно била страна та филозофија, уопште загробног живота, није им била јасна. Јер апостол Павле када долази на Ареопаг у Грчку, управо проповједа васкрсење из мртвих и тада су му се само придружили, каже се, једна жена Дамара и Дионисије Ареопагит, који је касније написао чувене списе О небеској јерархији. Дакле, видите како та ријеч о крсту бива сухопарна.“
У наставку је истакао да је човјек склон самоугађању, наша пала природа иде до хедонизма чак. Из тог хедонизма, то јест самоугађања, самозадовољства, самопровода, изашла је и нека данашња филозофија тзв. утилитаризма која надограђује хедонизам. Ти филозофи, који су промашени — мисле да су паметнији од Светога писма, од Бога — они кажу да је најбоље живјети тако да то има највећу корист. Да по сваку цијену треба избјегавати бол и радити на задовољству, на срећи…
„Драга браћо и сестре, Христос нам није обећао у овом животу угодности. Он је рекао: Имаћете невоље у свијету. Он нам је само то рекао, не зато што Бог то хоће или Он производи те невоље, него је човјек својим добровољним преступом у рају постао потчињен твари. Дакле, дошло је до грехопада и зато се не може избјећи бол увијек“, бесједио је Владика Кирило и подсјетио да је Господ рекао и жени Еви: У мукама ћеш рађати своју дјецу, дакле, у боловима, а Адаму да ће у мукама обрађивати земљу, у зноју лица свога.
Владика је затим казао да је носити крст мука и подсјетио шта је све Христос безгрешни претрпио на крсту иако није имао никаквог гријеха, нити је имао разлога, него је наше гријехе понио на крсту, да би се ми Његовом раном исцјелили.
„Видите каква дубинска наука! То је наука хришћанска и то је наука Светих отаца. Немојте слушати те узалудне филозофе који иду путем погибли, широким путем који води у пропаст, путем задовољства по сваку цијену, хедонизма, презира према болеснику, одбацивања таквих људи. Чак су склони да их убију“, казао је Епископ мислећи на еутаназију и наглашавајући да има још савјести у свијету, а у прилог томе навео и недавно одбацивање закона о еутаназији у Словенији.
Говорећи о крст који је сила и слава, спасење, подсјетио је да је крст носити нама суђено, то су нам Свети оци рекли и наши пјесници:
„Завејтне наше књиге нам то говоре. Не требају нам узалудне филозофије овога свијета, јер, опет понављам, апостол Павле каже: Не може се то разумјети. Тајна крста је мимо људског палог разума, али њу требамо живјети. И пошто се налазимо у граду Бару, треба сви да се угледамо на нашег покровитеља, Светог Јована Владимира, који је узео свој крст. Свако нека узме свој крст. Није свакоме крст исти, нити је толико тежак као што је био онај Св. Владимиру. Нијесу сви у светим књигама, житијама светих, мученички пострадали; много их је пострадало мученички, али не сви. Али Свети Јован Владимир је и на то пристао да би следовао за Христом и да би испунио свој задатак пред Богом, а онда помогао и другоме као кнез, наш краљ и први српски владар и светитељ, да би помогао и свом народу, да би му показао пут.“
Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске на крају је поучио да треба да се помолимо Богу да нам укаже који је то наш крст, да не идемо широким путем који води у пропаст, него да откријемо пут крста:
„А тај пут крста јесте уздржавање, јесте пост, молитва. Пост је бескрвно мучеништво. Знате, није лако постити, али то је пут који Црква препоручује. Ко хоће да иде, нек иде, добровољно је све. Међутим, Црква опомиње оне који не слушају заповијести Божије, не слушају заповијести Цркве, да ће касније у другом животу, у том новом животу видјети које су посљедице тих одлука. Зато да чинимо добро, да се уклањамо од зла, да слушамо заповијести Господа нашега Исуса Христа, да — како је рекао Христос — Ко мене воли, испуњаваће моје заповијести, и ми ћемо доћи и уселићемо се у њега и направићемо у њему обитељ. Који то ми? Света Тројица. Благодат коју смо ми добили сви на крштењу, драга браћо и сестре, то је тројична благодат, и тај таланат који смо добили треба умножавати.“
На крају Свете службе Божије отац Никола Радовић је честитао празник Воздвижења Часног крста Господњег и заблагодарио Преосвећеном Епископу Кирилу на доласку, служењу и дивној проповједи којом је поучио сабрани вјерни народ. У спомен на данашњи дан Владици Кирилу је испред ове парохијске заједнице поклонио икону и честицу моштију Светог Фјодора Ушакова.
Весна Девић
Фото: Иван Рашовић
