У недјељу седму по Педесетници, Светом литургијом у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару началствовао је протојереј Синиша Шаренац, свештеник из Бијељине, Епархије зворничко-тузланске. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Петар Николић, свештенослужитељ при Храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, протојереј Милан Симић, свештенослужитељ при Храму Светих Кирила и Методија у Јајинцима – Београд и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор Свети Јован Владимир.
Јевађелску бесједу отац Синиша Шаренац започео је подсјећањем да наша Света црква православна данас прославља седму недјељу по Духовима, а такође прославља и преподобног Сисоја Великог, човјека који је, како је истакао, сачувао печат Дара Духа Светога на себи, образ и лик Христов – онај печат који смо сви ми примили на Светој тајни крштења.
Тумачећи прочитано јеванђелско зачало о исцјељењу двојице слијепих и бјесомучног човјека, о.Синиша је нагласио да Христос болесне не пита да ли их шта боли, неги их пита да ли вјерују. Сви смо се ми на крштењу, каже прота Синиша, опредијелили да будемо хришћани, али то не значи носити само хришћанско име и презиме, већ бити хришћанин значи исповиједати ове ријечи које Христос пита и данас и у Јеванђељу: Да ли вјерујеш?
„А шта значи вјеровати? Вјеровати значи сачувати лик и образ Божиј по којем смо створени. Често људи мисле да је вријеме у коме живимо неко најтеже вријеме и да су дошла последња времена. Замислите каква су времена била када смо Сина Божијег стављали на крст.
Лик Божији, то смо ми. У свакоме од нас појединачно, кад нас је Господ створио, уткао је дјелић божанства, дјелијић вјечности, уткао је лик Божији. И зато сликамо и светитеље у цркви, јер ово нису смртовнице, ово нису мртваци, ово су живе личности пред предстолом живог Бога у Царству небескоме. И зато Христос пита ту најбитнију реченицу: Да ли вјерујеш? Ако вјерујеш, све се може, јер је Господ са тобом. А кад је Господ са тобом, можеш и да умиреш, и да болујеш, и да живиш, и да се радујеш, и све ће бити како треба. Када Господа нема са тобом, онда болест овладава нама. Не само болест тјелесна, него и болест духовна која је много опаснија од тјелесне. Тјелесна болест, често, призове човјека на спасење. Често та тјелесна болест, која и заиста јесте крст, и тешко да има неко од нас да не познаје некога блиског који носи тешку болест, али често зна да буде и спасење. Јер некада те Господ призива благо и лако, и некада је потребна само једна ријеч да се неко преобрази и преобрати и да повјерује у Господа. А некада је потребно заиста брзи воз да те удари. Јер сви ми у овоме свијету, саткани од душе и од тијела, саткани од материје, од хормона, од свега онога што се и у природи налази, састрадавамо са свијетом. Састрадавамо са свијетом који се удаљио од Господа и тражимо опет, као Адам, тугујемо и жалимо да се вратимо у Христу.
И зато је Христос дошао по нас. И он више вјерује нама него што ми вјерујемо Њему. И Он само овдје пита, вјерујеш ли? Ако вјерујеш, ево ти исцјељење. Ево мене. Ту сам ја, баш за тебе. Овога тренутка. И често се ми запитамо, гдје је Господ? Зашто нас је оставио Господ? Зашто мени? Зашто сада? Шта сам крив? Ко је крив? А у ствари опет се можемо сјетити само оних јеванђелских риечи. Нико није крив, него да се пројави слава Божија.“
Отац Синиша каже да када нам је тешко и када нам је мука, и тада када имамо проблем и када немамо проблем, да никада не заборавимо да станемо у свој ћошак, уз своју икону, у своју Цркву, да узмемо своју бројаницу и да кажемо: Вјерујем Господе, исповједам, да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога. То је тај тренутак, када баш тај психотерапеут, само за нас, у томе тренутку стоји пред нама.
„Али морамо да сагледамо себе, да видимо гдје смо у односу на Бога и на човјека. Да сагледамо себе, да видимо да ли заиста вјерујемо. Јер ево на Литургији, чућете прије Светог причешћа, да свештеник заједно са народом говори: Вјерујем Господе и исповједам…..Говоримо Символ вјере. То је најкраће саткано, исписано, укратко, оно у шта један православни човјек вјерује. Е то је тешкоћа свакога времена. И то је тешкоћа свих времена. И више уопште није битно каква су времена. Уопшто више није битно каква су страдања, него какви смо ми у тим временима. Да ли смо постојани, да ли стојимо као Свети Василије, Свети Сисоје, Свети Нектарије, Свети Јован Владимир. Да ли стојимо постојано као стубови, непоколебљиви. А не као трска међу вихорове, па како вјетар наиђе. Зато Христос прије свакога исцељене пита: Вјерујеш ли? Ако вјерујеш, све је могуће, и горе премјештати. Али није битно чуда да чиниш. Највеће чудо је и највећи подвизи су када сачуваш лик Божији по коме си саткан. И то су наши мали подвизи, и то су наше мале побједе.
Ми често размишљамо и мислимо шта ваља и шта не ваља. И не ваља ни свештеник, ни доктор, не ваља ни предсједник. Пустите то… Нама требају мала херојства да бисмо достигли до великих подвига, а то јесте сустрет са Господом. Да сачувам свој образ, да сачувам своју породицу, да сачувам своје достојанство. Да се клоним од гријеха. Јер иза сваког гријеха стоји демон. Као и у овом Јеванђељу, зато Христос исцјељује човјека.“
Прота је потом појаснио да исцјељење заправо значи изгоњење демона, враћање у првобитну љепоту у којој смо саткани, у првобитни образ, у лик Христов. И зато, каже отац Синиша, знајте да иза сваког порока, сваког грјеха, сваке страсти, стоји демон.
„А са друге стране стоји Христос. И Христос у сваком тренутку пита баш мене: вјерујеш ли? Ако вјерујеш, дођи мени. Нема везе што ће да буде страдање, нема везе што ће да ме боли. Ево сви ови светитељи, и они су страдали. И никоме од њих није било лако. Када читате житија Светог Сисоја, Светог Василија, Светог Нектарија, Светог Јована Владимира, Свете Петке, то су животи мученика, зато што су носили крст Христов. Али никада Господ није дао да носе сами крст, него је Он увијек понио таман онолико колико човјек не може сам да носи. И то је онда исцјељење. Јер је Господ са нама и никада нас неће напустити и оставити. Зато су молитва и бројаница наш најбољи лијек, то је наше најбоље опредјељење ка Господу. Знајте да молитва никада није знак наше немоћи. Када је тешко, узмем молитву јер немам шта друго и нико ми други не може помоћи. Молитва је предавање себе у руке Божије. Као када мајка узме мало дијете у наручје, па га пригрли, оно је тада једино сигурно, безбрижно и не плаче зато што је тада у наручју онога кога бесконачно воли и ко га никада неће издати и који ће све урадити да му буде боље. То је Господ за нас.“
Отац Синиша каже да никада не треба да одустанемо, да никада не треба да се предајемо, и да никада не треба да кажемо да не можемо, јер молитва није знак наше немоћи, него свемоћи и поуздања у Господа Бога.
„Јер свако ово Јеванђеље и свака ова прича и перикопа није сјећање само на неке догађаје који су се некада десили и били, него је ово оживотворавање, ово је сада, у овоме тренутку, осликавање тих догађаја који су у нама и због нас. Јер је и међу нама много болесних и демонизованих, и много зла, и много мржња, и много свега. И запитајмо се сви једну ствар. Када дођем пред Господа, да ли ћу се ја стидјети Њега и Он мене?
Није проблем гријешти. Не тражи Бог од нас безгрешност, нити је ми и можемо постићи. Нити је безгрешност мјера за светост. Наш позив је људскост, образ Божији да сачувамо. Да сачувамо достојанство своје. То су оне Његошеве ријечи којих се увијек можемо сјетити. Бити човек, то је Јеванђеље. И зато треба да се боримо, неће само од себе доћи – сједиш и кажеш што ми ово не иде. Устанеш и сачекаш Господа, и Он ће дођи, на кољенима, са молитвом, са чврстим повјерењем, са чврстим поуздањем, и то је излијечење за нас.
Свако од нас болује од разних бољки и од разних мука, али кад имаш Господа са собом, онда долази мир, а кад имаш мир и смирење, онда је Божији благослов на тебе. И зато свака молитва, свака Литургија, почиње ријечима: У миру Господу се помолимо. Јер кад је човјек болестан, кад је човјек демонизован, нема мира. Када човјек нема мир, то је опасна ствар. Тада мора да стане и пред себе и пред Бога и да се запита, да види што фали. Фали Господ, јер је Господ дародавац мира.“
На крају је прота Синиша поручио да се молимо једни за друге, да окренимо ту Христову енергију која међу нама провејава, молећи се за свога брата, за своју сестру.
По завршетку Свете литургије отац Слободан Зековић захвалио се браћи свештеницима који су данас служили Свету литургију, осврнувши се на један детаљ. Наиме, захваљујући се о. Петру Николићу, свештенослужитељу при Храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловацима, отац Слободан подсјетио је све присутне да је баш у томе храму хиротонисан Свети Петар Цетињски у чин епископа од стране тадашњег карловачког митрополита Мојсија Путника. И до данашњег дана у том храму чува се трон на коме је сједио Свети Петар Цетињски.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
