Бесједа Митрополита Амфилохија на Васкрсни понедјељак, у Пећкој патријаршији 2009. љета Господњег
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Чули смо ријечи Светог Јеванђеља, драга браћо и сестре, Христове ријечи које је изговорио двојици путника за Емаус: О безумни и спорога срца за вјеровање свег онога о чему су говорили пророци (Лк. 24, 25). Зашто Господ њима двојици на путу за Емаус изговара тако тешке ријечи? Зато што, иако се појавио међу њима, иако им је говорио благодатне ријечи које је само Он могао да говори, послије Свога васкрсења, они су тешко могли да схвате, и да прихвате, и да понесу те ријечи, тешко су могли да увиде ко је тај који са њима разговара. Тек када им је Господ исприповиједао оно што су записали Свети Пророци, почевши од Моисија, о Њему, о Христу, о Искупитељу, о Месији, о Избавитељу, када им је исприповиједао сва та пророштва која су свједочила Његов долазак у овај свијет, Његово страдање и Његово распеће, тек када су на крају са њим и стигли до свога одредишта и на конаку у Емаусу вечеравали са својим чудесним сапутником, када је Он узео хљеб у своје руке и благословио га, на начин на који је то урадио њихов Учитељ на Тајној вечери, тек се тада отворише њихове тјелесне очи, и они видјеше и препознадоше Господа. У том тренутку Господ им поста невидљив али је остало записано оно што су они казали послије тога један другоме. Не гораше ли срце у нама док, нам је говорио и приповиједао оно што нам је говорио (Лк. 24, 32).
Њихово срце је, ипак, осјетило да се ту ради о ријечима испуњеним Божанским животом, о ријечима које су, моћне и снажне, пробудиле њихово срце и отвориле њихове очи да би могли да препознају у Његовом лику, лице свога случајнога сапутника на емауском друму, самога Господа.
Када, послије двије хиљаде година, читамо та чудесна свједочанства, о Христовом распећу, о Његовој смрти, погребењу, о почивању у гробу, о Христовом васкрсењу, кад читамо свједочанства очевидаца ових драматичних збивања, видимо да су их као учеснике пратила два осјећања у тој страшној драми Спаситељевој. На првом мјесту, осјећање страха – страха од онога што се са Њим догађа. Повјеровали су ученици у Господа, али када је дошло вријеме Његовог страдања, догодило се оно што је такође записао Пророк: Ударићу пастира и овце ће се разбјежати (Зах. 13, 7).
Ударили су Господа, и сви Његови ученици и они који су га пратили три године дана, мање више су се разбјежали. Испунио их је и опхрвао страх. И тај страх није их напуштао ни касније. Имамо опет запис у Јеванђељу да су ученици Христови, када су се сабирали у „горњици сионској“ то чинили кријући се, будући у страху од Јудејаца (Јн. 19, 38). Страх је пратио непрекидно ученике Христове све до Свете Педесетнице, када је Дух Свети сишао у виду огњених језика на њих, и тек тада их је испунио свјетлости, и снаге, и неустрашивости.
Ученици су се у страху од јудејских власти разбјежали и онда када је Јуда починио издајство у Гетсиманској башти. Разбјежали су се и када су Господа водили од Ане до Кајафе и Пилата, када му је суђено. Побјегао је и апостол Петар који је говорио – ако Те сви напусте, ја Те нећу напустити, на шта му је Христос рекао – Петре, докле пијетао не запјева три пута ћеш ме се одрећи, као што се и догодило. Тек када је пијетао трећи пут запјевао, Петар се сјетио ријечи Христових и изишао напоље и горко плакао. Дакле, и тај Петар се престравио и уплашио, као и други, када је Господ био на распећу.
Ко му је само остао вјеран под голготским Крстом? Остала је Његова Мајка, што је и најприродније, Пресвета Богородица. Остале су Марија Клеопова и Марија Магдалина, двије свете и храбре жене, вјерне Господу до Његове смрти. Остао је и Јован Богослов, Његов мили ученик, младић чистога срца и цјеломудрене душе, који је примио мудрост са Његових груди на Тајној вечери, и он је остао, такође, поред Спаситељевог крста. Сви остали су се разбјежали, испуњени страхом.
И тај страх, страх првих Христових ученика, прати хришћане кроз сву историју. Требало би нам много и много времена да сагледамо колико је страха било у хришћанима, нарочито у вријеме великих и страшних гоњења, поготово вријеме Римске царевине када су гонили хришћане, када су их разапињали на начин на који су Господа разапели. И апостола Петра нијесу ли разапели у Риму, и то наглавачке, јер је сам говорио да није достојан да буде разапет онако како је разапет његов Учитељ. И онда редом, колико је с једне стране било мученика – оних који су остали вјерни, као Јован Богослов, као Мајка Његова, Марија Клеопова и Марија Магдалина – толико и више је било и оних који су престрављени бјежали, скривали се, а многи од њих чак и приносили лажним боговима кâд.
Из свих времена календар наш је испуњен именима тих Њему вјерних душа Светих мученика. Само да поменемо Светог Прокопија, Свете Петочисленике, Светог Георгија Чудотворца, Светог Димитрија Солунскога, Светога Вита, по коме ми славимо Видовдан. И многе друге Свете Мученике, који су остали вјерни испуњени не страхом него испуњени радошћу, оним другим осјећањем које, такође, прати непрекидно оне који су примили Христа за свога Господа и Бога свога и који су повјеровали у Његово Васкрсење. Та радост је обасјала срца првих жена мироносица, које су дошле на гроб и које су га нашле отвореним, са чудесно уклоњеним каменом са улаза у гробну пештеру, а хаљине Његове савијеним. Оне су биле испуњене страхопоштовањем и радошћу неисказивом. Та радост је испунила и апостола Петра, који је, такође, послије њих дошао на гроб и видио да Господа у њему нема.
Та радост је испунила и двојицу путника за Емаус, па они кажу: Није ли нам горело срце у нашим грудима док нам је проповиједао велика и страшна пророчанства о Њему, и о свему ономе шта ће са Њим да се догоди. Та радост, радост због Христовог васкрсења, радост васкрслога Господа и свјетлост је оно што испуњава Цркву Божију кроз вјекове до данас. И ми данас овдје радујемо се и поздрављамо једни друге радосним поздравом највећим поздравом, најљепшим поздравом, најузвишенијим поздравом, вјечним поздравом: Христос васкрсе. Ваистину васкрсе.
На овој радости и љубави која побјеђују сваку смрт и мржњу саграђена је и ова наша Патријаршија крај Бистрице Пећке, на вјери у Христа васкрслога, на свједочењу Христа васкрслога, на вјерности Њему васкрсломе грађена је кроз вјекове од стране наших архиепископа и од народа Божијег, грађена је и саграђена и благодарећи управо тој радости, тој снази духовној она је опстала. Мијењала су се царства, мијењали моћници, пролазиле силе, и државе, и насиља, а ова светиња – као и Дечани, као и Грачаница, као и све друге светиње од свете косово-метохијске земље – остала је и стоји стамено, управо зато што је назидана и озидана силом и снагом живога и васкрслога Господа.
Али напоредо са тим светињама, као и у древним апостолским временима, од страха су се многи кроз вјекове одрицали Христа, напуштали Његове светиње, и света мјеста, заборављали Његова света свједочанства. И данас се исто то дешава.
И овдје је као у оним првим временима Цркве Христове „ударен пастир“ и „многи су се разбјежали“. Ви старији се добро сјећате колико је било оних који су напустили ове светиње не само у вријеме оног Другог свјетског поклања, због насиља балиста и других окупатора ових светиња, него колико је било оних који су напустили ове светиње и послије 1945. г. за вријеме безбожног система. Колико их је само отишло?! Ви то добро памтите, и ми то добро памтимо.
Колико је било запуштених храмова и напуштених храмова, напуштених светиња у којима се није ни помињало име Божије, нити се прослављао Васкрс. Страх је ушао у људске кости, па су многи напустили ове територије, ову земљу, а и у ово наше вријеме опет „ударају пастира“, и многе су се овце разбјежале под насиљем, које не само што је јако него је и јаче од онога насиља, који су трпјели и први Христови ученици, због кога су се они разбјежали и побјегли од Његовог распећа.
Велико је насиље, и домаће и међународно, тако да није лако било опстати и одржати се на светој косовско-метохијској земљи у временима бомбардовања највеће армаде у историји свијета. Никада у историји такве армаде, таквог оружја и толико држава се није удружило против једног народа, хришћанског и православног. Никада толико бомби, никада тако небо није било мрачно и затровано мржњом, и парано људском злобом и бомбама на којима су писале честитке за Васкрс, оне несрећне и распете године 1999. Бомбама са небеса су моћници овога свијета честитали Васкрс, хришћанима, православним Србима на Косову и Метохији. Послије тога догодило се оно што се догодило. Многи су кренули да бјеже са ових простора, растурили се по свијету због насиља. Насиља не само домаћега, него и насиља тих моћника који су окупирали земљу српску и који су њоме загосподарили, не по први пут.
Ови свети простори памте времена великих насиља и страшнога турскога ропства које је трајало пет стотинагодина. И наставило се то насиље, и данас се наставља, а наравно наставља се и тај страх људи од тога насиља. А често се људи, по својој слабости, одричу и својих светиња, и ради своје голе коже одричу се и Христа распетога. Губећи оно што су задобили Апостоли послије Његовог васкрсења, губећи вјеру, губећи радост васкрсења Христовог, губећи ону снагу мира и радовања која само настаје код оних људи који приме у себе неуништиву силу Христа васкрслога, Онога који је својим устрашеним ученицима са љубављу говорио: У свијету ћете имати жалост, али не бојте се, јер ја побиједих свијет (Јн. 16, 33). Та побједа Христова се управо и састоји у Његовом васкрсењу. Силом свога Васкрсења, Он не само што је побиједио тиране свога времена и насиље римско и јудејско, него је побиједио и најстрашнијега тиранина који господари људским животима и свим оним што постоји овдје на земљи, побиједио је смрт и ђавола.
Васкрсењем својим смрт је Господ побиједио и подарио људима снагу непобједиву, неуништиву снагу којој не могу одољети никакве силе овога свијета. Он који је побиједио свијет дарује снагу и онима који су Његови да и они побјеђују, да побјеђују страх у себи и своје невјерје и маловјерје и да побјеђују сва насиља која се врше над дјецом Божијом кроз вјекове, и у наше вријеме. И да одолијевају трпељиво свим тим насиљима сигурни да је „Божија сила свевремена, а људска привремена,“ да су све силе овога свијета долазиле и пролазиле, док је Бог остајао и светиња Његова је остајала, усправно и непоколебљиво. Тако је било, тако јесте, тако ће и бити.
И благо оним душама које се попут жена мироносица испуне радошћу и снагом Христа васкрслога попут апостола Петра, и кад се одрекну и једном и два пута и три пута, и поколебају усљед „страха од Јевреја,“ (Јн. 19,38) ондашњега и данашњега, поново покају као што се Петар покајао. Три пута се одрекао апостол Петар Христа, побјегао је и са Голготе и са распећа, али онда се покајао и Господ га је поново вратио у достојанство апостолско и рекао му: Паси овце моје, паси јагањце моје. Петре, љубиш ли ме Петре? Ти знаш да те волим, Господе (Јн. 21, 15–17). Поново испуњен љубављу, и радошћу, и снагом Христовом, апостол Петар је остао заиста том својом вјером и вјерношћу стуб непоколебљиви, стуб Цркве Христове и свједок Њега васкрслога заједно са осталим Светим Апостолима и заједно са свима онима који су кроз вјекове Господа примили, у Њега повјеровали, примили у себе силу Његовог васкрсења и Његову радост, и остали Његови свједоци до краја свијета и вијека.
Страх и радост је оно што је својствено људима уопште, што је својствено и хришћанима било кроз вјекове. Благо оним душама које се исцијеле од страха, а једино се могу исцијелити када приме Господа у себе, пошто приме Њега васкрслога, и дотакну се Његових рана и клинова од рана којима су прободене руке и ноге Његове и ребра Његова. Благо душама које заједно са апостолом Томом узвикују: Господ мој и Бог мој!
Дакле, сва историја хришћанства, сва историја рода људскога сва историја ових светих простора косово-метохијских, све ове светиње које је Бог сачувао на овим просторима, и све оно што се догађало овдје кроз вјекове и што се данас догађа на најстрашнији начин због насиља домаћега и насиља међународнога, све нам потврђује да је јачи онај који је са Богом него ли све демонске и људске силе које су без Бога. Потврђују да је безбожнику, насилнику, тиранину дах у носу. Он само може једно одређено вријеме да дјела демонско дјело насиља, али Божија је она која на крају побјеђује.
Тако је то било у вријеме Христово, тако је то данас на Косову и Метохији. Побиједиће Господ све тиране и насилнике, па и ове на Косову и Метохији. Само благо онима који истрају до краја јер таквих је Царство Небеско. Они који су истрајали пет вјекова они су на крају видјели зору слободе и зору побједе Божије и побједе слободе људске. Дубоко сам увјерен да ће Господ васкрсли удостојити, ако не нас, ово покољење, а оно дјецу нашу те побједе над злом, над мржњом, побједе над мраком, над насиљем и да ће поново васкрснути земља косовска света и метохијска и да ће поново још снажније и још моћније пропојати ове наше светиње, као и нове које ће овдје бити грађене. И да се ори у будуће вјекове, као и у прошлости, пјесма радосна у нашим храмовима, у нашим домовима, у нашим срцима на Косову и Метохији пјесма коју пјевамо данас овдје и пјевамо ових светих дана: Христос васкрсе из мртвих. Смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова. Амин Боже дај. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Нека би у знаку Христовог Васкрсења био живот свих оних који на Косову и Метохији живе, и нека би силом васкрслог Христа васкрсла слобода, васкрсла љубав, васкрсла снага духовна у нашем српском народу. Нека би васкрсле наше светиње, обновили се наши домови, и прогнане породице се вратиле на своја вјековна огњишта, а они који су овдје утврдили се у вјерности Богу и Цркви, и својим вјековним огњиштима. А они који су због насиља морали једно краће вријеме да напусте, нека би Бог дао да се они врате, да поново појемо пјесму, свету пјесму, Христову пјесму, пјесму ових наших светиња, пјесму наших архиепископа, наших владара, исповједнице Христове Милице, монахиње Јевгеније, Светог краља Стефана Дечанскога, Светог великомученика Косовског Лазара и да се сви радујемо заједно и овоме дану и свакоме дану. И да у слози и у миру, и у љубави са свима овдје који живе славимо Бога и да чувамо своју душу, свој образ, своје светиње и да градимо заједничку будућност ондје гдје смо били вјековима. Да ту останемо и да нам буде све свето и честито и миломе Богу приступачно.Амин, Боже дај!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Преузето из: Сабрана дјела Митрополита Амфилохија, књига XI: „Васкрс – дар живота вјечнога”, 2010. г, стр. 229-238.
Фото: Манастир Високи Дечани
