Исто тако дубоко дирљиве су и оне речи којима се Јосиф открива браћи, која га не препознаваху: „Ја сам Јосиф, брат ваш“ (Пост. 45, 4). Тако ће једном и Господ рећи Својим гонитељима — и онима на Голготи, и свима који су Га после распињали: једни својим безверјем, други својим гресима. Рећи ће и Он свима који нису познали Његово Божанство: „Ја сам Јосиф, брат ваш“. Али, авај, те речи, иако изговорене са кротошћу, неће произвести оно што су произвеле код Јосифове браће. Сви ће тада познати у Исусу свога Спаситеља — али спасење им више неће бити доступно, јер ће време милосрђа већ проћи.
Дошла је, најзад, и Велика седмица! Отворило се божанско поприште Страдања Христових!
Овде има толико светлости за ум, па и најтврђи, толико огња за срце, па и најхладније, да бисмо ми, служитељи речи, могли већ и да умукнемо и да, заједно са вама, постанемо само посматрачи онога што се збива, слушаоци онога што се говори. Али, пошто сама Црква не прекида реч, не можемо ни ми да је оставимо.
Отворићемо, дакле, уста да вам покажемо на шта нарочито свакога дана треба обратити пажњу. То је утолико потребније, нарочито у првим данима, што, иако Црква и дневним Јеванђељем и песмама сама подсећа на поједине догађаје, они, не знам зашто, до сада нису постали опште познати у народу.
Колико нас, на пример, зна да се данас врши спомен праведног Јосифа и смокве која је била проклета? А спомен на њих управо је и везан за овај дан зато што у себи садржи веома много поуке за нас.
Обратимо, дакле, сада пажњу на Светог Јосифа; а за време литургије размотрићемо и судбину проклете смокве.
Зашто се данас пред нас износи праведни Јосиф?
Зато што је он био праобраз Спаситеља нашега. Јер треба знати, браћо моја, да Спаситељ наш није био само проречен од пророка, него је био и праобразован — и у личностима и у догађајима. Тако, на пример, приношење Исаака од стране Авраама праобразовало је жртву Голготску. Тридневно пребивање пророка Јоне у утроби кита праобразовало је тродневни боравак Спаситеља у гробу. Подизање змије у пустињи од стране Мојсија, ради исцељења, праобразовало је уздизање Христа на Крст ради спасења свих. Заповест да се пасхално јагње пече цело, без ломљења костију, праобразовала је да на Крсту неће бити пребијене голени Распетоме. Али од свих старозаветних праобраза божанских Страдања Христових нема потпунијег од Јосифа.
Овај праведник није праобразовао само један догађај из страдања Господњих, нити само једну страну Његовога Крста, него многе. Уопште, у његовом животу јасно се виде два стања: понижење и прослављење — и ово друго произлази из првога, тако да, да није било понижења, не би било ни славе. Тако је и у животу Господњем: најпре понижење, страдање, смрт и погребење, а потом васкрсење, вазнесење и седење са десне стране Оца — и све то зато што је био послушан до смрти, и то смрти крсне. А у појединостима, готово свака црта из живота Јосифова показује сличност са животом Господњим, нарочито са Његовим страдањима.
Тако, Јосиф је био најљубљенији син свога оца; Спаситељ је возљубљени Син Оца Небескога. Јосиф је послан да обиђе своју браћу, која су била далеко од очинског дома; али је, уместо љубави, дочекан мржњом, бачен у јаму и продат туђинцима. Спаситељ је такође послан са неба да нас посети у земљи странствовања; дошао је к Својима, к браћи, к народу јудејском — и „своји Га не примише“ (Јн. 1, 11), него Га везаше као злочинца и предадоше незнабошцима — Римљанима.
Јосиф је у Египту страдао невино, а ипак су га сматрали кривим; Исус греха не учини, па ипак су они који су Га предали говорили: „да Он није злочинац, не бисмо Га предали…“ (Јн. 18, 30). Јосиф је из тамнице, из најдубљег понижења, узашао на врхунац части, постао спаситељ Египта и био постављен с десне стране цара; са Крста и из гроба Исус је узашао на висину, донео спасење целом роду човечијем и сео с десне стране Оца. До те мере се простире сличност у судбини праведног Јосифа и Спаситеља света.
Зато се он данас и спомиње — да бисмо на самом почетку крсног пута призвали у памет да све околности Христових страдања нису само биле проречене речима пророка, него су биле и предизображене у животу и делима праведника Старога Завета.
А шта из тога следи? — упитаће неко.
То — да на страдања Христова не гледаш као на нешто случајно, као да у њима нешто зависи час од чуда, час од Пилата. Не — иако су деловали људи, све је, у суштини, зависило од Бога. Људи, па и најзлобнији, били су у томе само оруђа онога што је премудрост Божија одредила да буде — ради добра целога света. Зато ће и Сам Спаситељ рећи Пилату: „Не би имао никакве власти надо Мном, да ти није дато одозго“ (Јн. 19, 11).
И, друго: задиви се и поклони се величини ове тајне, која је хиљадама година унапред била и прорицана и праобразована. Тако и треба да буде, по самој њеној величини: да ка њој, и јавно и тајно, све буде усмерено у Старом Завету — и сав закон морални, који је својом строгом захтевношћу нагонио да се тражи и очекује Посредник и Искупитељ, и закон обредни, који је у свим својим жртвама показивао оно што ће се догодити на Голготи. А чини ми се да нећемо много рећи ако кажемо да је и све у свету, па и сама неразумна природа, својим законима и појавама наговештавала исто. Зато ће на Голготи, у часу смрти Господње, сва твар показати своје саучешће.
Сам живот и судбина Јосифова за нас су веома поучни.
Он је образац чистоте, невиности, трпљења; затим смирења у срећи и великодушности према својим гонитељима. Продат од браће, одведен у туђу земљу, у ропству — како да не клоне духом?
Али Јосиф није клонуо. Зашто?
Зато што је чврсто веровао у Бога отаца својих. Ропски положај није понизио ни његове мисли ни његова осећања; напротив, може се рећи да их је још узвисио, или бар показао и открио у свој њиховој лепоти.
Какво искушење за младог човека — лепота жене!
И та жена била је притом господарица Јосифова: од ње је зависило да му живот учини лакшим или да га доведе до крајње горчине. Али Јосиф, иако роб, није гледао ни на једно ни на друго. За њега је било само једно: да и над господарима и над робовима постоји један исти Врховни Владика, Кога, када је реч о савести, једино треба слушати.
„Како бих учинио то велико зло и сагрешио Богу?“ (Пост. 39, 9) Мисао о Богу, дакле, непрестано га је окруживала и чувала од свакога зла. Ево примера за вас који сте, по уделу свога живота, постављени у стање потчињености: узносите се мислима ка Ономе Који живи на небесима и будите верни својој савести. Он, као и Јосифу, неће допустити да будете кушани више него што можете поднети.
Ево, Јосиф је у тамници! Али његова чистота и невиност убрзо су заблистале и у тој тами. И тада као затвореник, он, због своје беспорочности, постаје старешина и надзорник над осталим затвореницима. Чудесно тумачење снова двојици несрећних дворјана, које се убрзо и обистинило, доводи га у звање управитеља Египта; а тумачење снова самога фараона не само што га изводи из тамнице, него га толико узводи у поверење и љубав да некадашњи сироти затвореник постаје други после цара и добија власт над целом земљом. Каква повољна прилика да се освети својим гонитељима — лакомисленом Пентефрију и бестидној жени његовој!
Али Јосиф ни не помишља на то. Као да за њега и не постоје.
Исто тако поступа и са браћом, која су га тако немилосрдно продала Исмаиљанима. Не само да их не кажњава — него им не упућује ниједан укор. Напротив, теши их и укрепљује говорећи: „Ви намислисте против мене зло, али Бог то намисли на добро“ (Пост. 50, 20). Тако поступају слуге Божије! У невољи трпе и остају добродушни; у срећи се смирују и чине добро.
Зашто?
Зато што верују у Промисао Божији; уверени су да и срећа и несрећа, иако долазе преко људи, бивају послане и допуштене по уређењу свише. То их теши у невољи и учи да и њу гледају као дар Божији. Али мене нарочито потресају речи Јосифове, које он упућује браћи као разлог зашто не треба да га се боје: „Не бојте се, јер сам Божији“ (Пост. 50, 19). Као да им говори: не треба да страхујете од мене, јер ја нисам свој, него Божији; немам воље осим воље Божије; зато ни моја личност, ни увреда која ми је учињена, за мене нису ништа.
И заиста — човека Божијег нема разлога да се бојимо. Страшни су и опасни они који нису Божији, који се руководе самољубљем. Такви, ма како изгледали кротки и човекољубиви — опасни су. У њима страсти могу сваког часа планути као огањ и опалити све око себе.
Исто тако дубоко дирљиве су и оне речи којима се Јосиф открива браћи, која га не препознаваху: „Ја сам Јосиф, брат ваш“ (Пост. 45, 4). Тако ће једном и Господ рећи Својим гонитељима — и онима на Голготи, и свима који су Га после распињали: једни својим безверјем, други својим гресима. Рећи ће и Он свима који нису познали Његово Божанство: „Ја сам Јосиф, брат ваш“.
Али, авај, те речи, иако изговорене са кротошћу, неће произвести оно што су произвеле код Јосифове браће. Сви ће тада познати у Исусу свога Спаситеља — али спасење им више неће бити доступно, јер ће време милосрђа већ проћи. Погледаће на Онога кога прободоше — али тај поглед биће им само на стид и на муку. Тада ће повикати горама: „Падните на нас, и брда, покријте нас од лица Онога Који седи на престолу“ (Откр. 6, 16). Али горе неће пасти, нити ће их брда покрити.
Браћо моја, ако је ко до сада имао несрећу да издаје Исуса, да не познаје Његово Божанско лице — нека се покаје сада, док је још на земљи. Сада се све прима, све се заборавља, све се опрашта. Али после — када се одавде оде и пређе онамо — узалуд ће бити и само обраћење.
Амин.
Извор. Манастир Михољска Превлака
