Древна хришћанска светиња манастир Златица у Подгорици данас, 5. априла 2026. године, прославила је своју славу – празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети.
Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење свештеника Бранка Тапушковића и Константина Дојића, уз молитвено учешће вјерног народа који се традиционално на овај велики Господњи празник сабира у овој светињи.
По заамвоној молитви свештеници су предводили празничну литију, а потом су освештани славски дарови и преломљен колач.
Честитајући сабранима празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, началствујући свештенослужитељ о. Гојко је казао да је сила Свете литургије таква да и нас у 21. вијеку чини учесницима догађаја који се давно десио, као што нас чини и учесницима догађаја који ће се тек десити, што је непојмљиво људском уму.
„Света литургија, Божија сила, оно како су нам Свети оци оставили и оно како Бог даје својом силом не људском памећу, омогућава нам да будемо учесници и прошлих и будућих догађаја. Преведено на прости народни језик вријеме је стало. Света литургија почиње ријечима свештеника: Благословено Царство небеско. Дакле, свештеник не благосиља ни руско, ни српско, ни грчко царство, ни америчко, него благосиља Царство небеско и зато кад почне Света литургија свака друга земаљска идеологија се склања у страну, да бисмо боље чули и видјели оно што тек треба да дође“, бесједио је прота, објаснивши да се зато сабирамо на Литургију и да нам зато и ова данашња открива пуноћу и смисао овога празника.
Бог који је све створио, који све може, који је благоизволио да постане човјек, могао је било ког дана да пође и да пострада, али Господ бира да оде баш на Пасху зато, објаснио је о. Гојко, што хоће да испуни смисао старозавјетне Пасхе – Јевреји су славили ослобођење из египатског ропства и све су радили што је прописано, што је Бог открио Мојсију, између осталог да се коље пасхално јагње чијом крвљу су избављени од смрти. Господ је знао да највеће дјело треба да уради кад је највише народа у Јерусалиму и свјесно је отишао на Пасху, да би испунио старозавјетну Пасху на тај начин да се више послије Њега међу хришћанима јагње не коље.
„Господ је себе принио, Он је то јагње чијом крвљу се не спасавамо од анђела смрти у Египту и не отвара се Црвено море да би народ изашао и побјегао из ропства, него се избављамо из ропства смрти. Дакле, на старом темељу старозавјетног празника на старозавјетном храму Соломоновом, у старозавјетном Давидовом граду Јерусалиму све је испунио, сваки смисао, сваку радњу је испунио да би показао нешто потпуно ново. А то је вјечни живот, ослобођење од ропства смрти“, казао је прота и подсјетио да иако наш народ не практикује, у Русији, Украјини… чешће умјесто поздрава Христос васкрсе, пише Христос нова Пасха, што је у ствари суштински библијски поздрав, да је Христос нова Пасха.
Христос на магарету улази у Јерусалим да би испунио оно што је још прије Њега написао пророк Захарија који каже. Радуј се кћери Сионова, ево иде цар твој, јаше на магарету.
„И народ Га дочекује, а народ као народ мијења се. Тога дана сви су за Христа, а за пет дана сви ће викати или већина њих: Распни Га! Народ је подложан пропаганди. Један исти народ час виче ово, час оно. Зашто су га дочекали онако весело? Па васкрсао је Лазара дан прије тога. И каже јеванђелист: неки су дошли због Пасхе као што долазе сваке године, а неки да виде Лазара јер су чули да је био мртав, па је оживио. Куд ћеш веће чудо! Али тиме Христос успоставља ово што ми служимо данас – бескрвну жртву. Нисмо клали јагње јутрос на Литургији него смо донијели хљеб и вино које по Његовим ријечима, установљеним на Тајној вечери, изображавају Његово заклање, Његово страдање. Господ каже: овај хљеб који је и даље хљеб, више није само хљеб него је и моје тијело. Ово вино, ова чаша и даље је вино, али више није само вино него је крв Господња.“
Света литургија се служи да бисмо учествовали у Христовом страдању, не само да слушамо Свето писмо, него да окусимо васкрслог Христа – залогај будућег Царства да примимо.
„И угледајући се управо на Христа који чека стари празник, који иде на старо мјесто састанка – Јерусалимски храм, који користи све старо да би показао ново, тако се и ми, благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, одавно успостављеног, окупљамо овдје на темељима ове ранохришћанске базилике на Златици, гдје је некада била резиденција неког предсловенског владике, ту на те старе остатке, да бисмо са тих остатака покупили наше остатке. Да би се оно што је остало добро у нама, овдје сабрало да идемо за Христом. Дошли смо на старо да бисмо се наситили новог и да би се показало да се пред тајном Свете литургије вријеме зауставља, на неки начин“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
По отпусту је приређена празнична академија на којој је бесједу произнео проф. др Микоња Кнежевић, док су у програму учествовали: Београдски синдикат, Бранка Зечевић, дјечији фолклор из Лепосавића, као и дјеца полазници школа вјеронауке при подгоричким храмовима. Сабрање је настављено уз славску трпезу.
Весна Девић
