Данас је на монашком гробљу манастира Горњи Брчели у Црмници сахрањена монахиња Исихија (Кривокапић).
Светом заупокојеном Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, уз саслужење протојереја Јована Пламенца, пароха барског, јеромонаха Никона (Кокотовића), игумана манастира Доњи Брчели и јереја Крста Пламенца, пароха црмничког.
Монашко опијело служио је Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије, који се на крају сабранима обратио бесједом.
Митрополит Методије је у уводу поучио о појму смрти и њеном поријеклу, рекавши да је она настала у вријеме Адама и његовог кршења Божије заповијести. Појаснио је да смрт тада наступа као пољедица гријеха богоотпадништва нашег параоца Адама и усељава се у људски род да разгради свеукупно биће људско саздано по лику Божијем, али да нас Бог ипак не оставља, него шаље Сина свог јединородног који оставши до краја Бог, постаје и човјек-истовијетан нама у свему осим гријеха.
„А онда, у дане је послао и Сина свога љубљенога да постане један од нас, оставши до краја Бог, а поставши човјек, по природи у свему истовијетан са нама осим у гријеху. Успоставио је Нови Завјет. Завјет љубави кроз жртву Сина свога јединороднога; не неког изабраног човјека или ангела, него самога Сина свога, који је проповиједајући нам и учећи нас, страдао. Ево и кроз те дане пролазимо, опомињући се и сјећајући се Његовог живота овдје са нама на земљи. Његовога страдања и усхођења у Јерисалим, да би као првина из мртвих васкрснувши, обновио људску природу раздијељену и расцијепљену гријехом и смрћу и показао својим васкрсењем и вазнесењем смисао и циљ нашега живота, онога гдје је нама мјесто и за шта нас је Господ, стварајући овај свијет у свему добар и диван, назначио као круну цјелокупне творевине, а онда и сви они који су за Њим сљедовали, Христу Богочовјеку, идући ево 2.000 година и носећи свој крст. Иду смјерно, надајући се и знајући дубоко, у свом срцу освједочени благодаћу Божијом тај предукус васкрсења и живота у заједници са живим Богом.
Наша сестра Исихија живећи под сводовима и близу пећине Дајбабске гдје се, ког смо ових дана прославили, старац Симеон подвизавао и Богу молио и која га је љубила па је на његов дан, дошла у манастир свога спасења, а онда одрекавши се свега из овога свијета, сагнула главу и привила на послушност брзу и испуњење свих Божијих заповијести и трудећи се по свим својим силама које јој је Бог дао у овој светој обитељи да испуњава по мјери благодати коју јој је Господ дао, не жалећи себе. А онда и на дан Светога Лазара Четверодневног примила монашки пострииг из руку Владике Јоаникија овдје у овој светој обитељи и кроз све њено страдање које је носила тако дивно, стамено трпељиво, које јој је Бог дао, а страдање је, колико год споља изгледало нама људима који гледамо тјелесним очима и посматрамо и расуђујемо логиком овога свијета, страшно и несхватљиво, то њено страдање је она понијела тако лако, па је онда у тој својој болести, Бог дао да буде то благослов за њу и њен живот и за цијелу заједницу у којој се подвизавала. Колико год да је то споља тешко изгледало. Онолико пута колико сам долазио, сваки пут сам видио благослов Божији на њој и на овој светој обитељи која заједно с њом носи њену болест. Ту сам видио испуњење Христових ријечи да та љубав која носи бремена других и ближњих свлачи обилно благодат Божију и да нема тог тјелесног појединачног подвига људског, монашког хришћанског, већег од те љубави гдје неко носи свој крст трпељиво и заједници која учествује у томе.
Сви велики Божији људи, сви знамо за Аву Јустина, родио се на Благовијести, упокојио се на Благовијести, имају неку симболику кроз коју хоће Господ нешто да нам каже. Тако и њен ход кроз овај живот гдје ушла на дан Светог Симеона Дајбабског, пријатеља Аве Јустина, а на тај дан кренула у сусрет љубљеноме своме Господу, нам нешто говори. О благослову Божијем и њеној спремности за прелазак у тај други љепши свијет и то њено пострижење на Светог Лазара Четвородневног кога сутра прослављамо. Ево и њу на тај дан испраћамо. Прошла је све дане Великога поста. Данас се завршава Велики Часни пост и наступају Цвијети и Страсна недеља, али је Велики пост завршен са данашњим даном.
Она га је до посљедњег дана прошла у овоме животу, али тај улазак у небески Јерусалим, Господ јој је одредио да с Њим уђе. Прекосутра славимо Његов улазак у Јерусалим, а молимо се да то буде и Исихијин улазак у небески Јерусалим гдје нема више болести ни жалости ни уздисања, него гдје гледање лица Божијега весели све од вијека свете Његове.
Њима Господ да је приброји и да је упокоји у наручју Авраама и праведницима приброји“- бесједио је Митрополит Методије.
Високопреосвећени владика Методије на крају је истакао да је Господ сестру Исихију удостојио дивне хришћанске кончине и уснућа након исповијести и причешћа.
„Обновила је ону заједницу нарушену још од Адама његовим гријехом, и ушла у заједницу са Богом, до краја Му вјерујући, а та вјера која сада на овим вратима њеним кроз која пролази и која се зову смрт се укида, јер је вјера знање невидљивих ствари, а сад врата кроз која она пролази, а кроз која ћемо сви ми проћи, сад више нема невидљивих за њу ствари и та нада коју је кријепила та вјера, овдје у овоме животу и она нестаје и остаје само љубав, као што је рекао велики међу апостолима, Павле. Сама љубав остаје аско смо је стекли милошћу Божијом у овом животу.“
Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије на крају је изразио захвалност свом љекарском особљу које је учествовало у лијечењу монахиње Исихије, призвавши Божију благодат на све њих.
Монахиња Исихија (Кривокапић) упокојила се у сриједу, 1. априла.
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско -приморски г. Јоаникије јуче је монахињи Исихији одслужио мали помен.
Лана Остојић
