У емисији „Тема јутра“ Радија Светигоре о смислу празника Лазареве суботе и Цвијети говорио је парох пиперски, јереј Владимир Милуновић, указујући на дубоку повезаност ових празника са тајном Васкрсења и домостроја спасења.
Он је казао да нас и сама природа својим буђењем уводи у празничну радост и указује на духовну симболику овог периода.
„Oве године je мало и Васкрс поранио и сва се ево природа и раније буди, сви су ту и вјесници прољећа и Васкрсења. Како нас природа сама упућује на ову велику тајну спасење и домостроја Господњега са својим буђењем и са својим украшавањем, тако и у Цркви имамо ове дивне празнике, које сва православна Васељена слави на свој начин, прво Лазарева субота, па Цвијети.“
Говорећи о празнику Цвијети, а позивајући се на тумачење оца Александра Шмемана, отац Владимир је указао на посебан значај овог тренутка као јединог који означава Христову земаљску славу.
„Назив празника Цвијети је Улазак Господа Исуса Христа у Јарусалим, али се зове Цвијети, а то бих повезао са једним Шмемановим виђењем значаја и тајне овога празника, који говори о томе да је то био једини тренутак славе и тријумфа Господњега на земљи и да никад није Христос волио да му се укаже слава. Свим оним људима којима је учинио добро, које је исцијелио, говорио је: немојте о овоме никоме говорити, да не би примао ту славу овога свијета.“
Говорећи о догађајима који су услиједили након уласка у Јерусалим, он је подсјетио на Христово истјеривање трговаца из храма.
„Ово није први улазак Христов у Јерусалим, него је ово његова четврта Пасха, а трећи улазак у Јерусалим. Он је након овог уласка прво отишао у храму Господњи, у синагогу и тамо је пред храмом истјерао оне трговце, и мјењаче новца, и продавце голубова, и све оне који су ту трговали, замјерајући им што дом Господњи претварају у пећину разбојничку, а он треба дом молитве да се назове. И први пут кад је дошао, он је то урадио, па други пут није било трговаца, него су били устукли. Трећи пут није дошао на Пасху у Јерусалим и знајући сада трговци, знајући сва власт општинска, да му је припријећено и да није пожељан у Јерусалиму, јер ће бити ухваћен и осуђен, они су вјеровали да неће доћи, да ће се препасти и да неће доћи, и зато су се трговци тамо нашли. Зато што је мноштво народа клицало Осана сину Давидову, нико ту није смио ни да се супротстави Њему, ни да се на неки начин спријечи то његово рушење свих тих тезги које су ту биле постављене, зато јер су видјели да је народ пристао уз њега и да га већ прихвата као месију, као цара, као Господа.“
Посебно се осврнуо на догађај васкрсења Лазаревог.
„Тумачи предањски и модерни тумачи Јеванђеља говоре да је све то Он плански и намјерно радио. Сва ова чудеса која је Он кроз Јеванђеље радио, радио их је некако спонтано и уз помоћ вјере људи који су ту били и исцјељивао. А ово васкрсење Лазарево некако збиља јесте, што би рекли ми, плански пројекат. Јер и сам одлаже долазак код Лазара за три дана и чека да се некако увријежи вјеровање да је Лазар збиља умро. Постоји овдје нека градација у овим чудесима. Прво се исцјељују слепи, хроми, нијеми. Па онда још већа чудеса – они који су умрли малоприје, па они који су умрли још мало раније, е, овдје имамо сад једну потпуно невјероватну ситуацију у којој се осјећа задах смрти из гроба, гдје је тијело већ почело свој биолошки процес распадања. У сусрету са смрћу, гдје се сва вјера испитује, гдје сестре Лазареве кажу кад заповједа Христос да се уклони камен са гроба, али он је већ почео да заудара, то показује да су све наде потонуле.“
Он је нагласио да нам управо у том тренутку Христос показује да је Он животодавац.
„И то је велика нада наша што Господ управо пред своје страдање и пред своје васкрсење указује нам да је он живототворац и да он позива непостојеће у постојеће и да он има власт живот дати, живот узети и поново га дати. То је и ово обраћање Христово Богу Оцу и то је један вид, то је била једна врста благодарења и молитве Богу Оцу, каже знам да ме свагда слушаш, али народа ради, да поверује да си ме ти послао. То је савјетовање Христово са Оцем, као што је било оно савјетовање стварање Адама, када Отац пита сина да ли да створимо човјека по лику нашем? Ту постоји сагласје и хармонија, а и сада овдје када се пресаздаје човјек и човјекова природа, када се руше окови смрти и овдје уочавамо ово савјетовање Оца и Сина око пресаздавања пале природе и указивања новог пута спасења.“
На крају, отац Владимир је указао на значај вјере као предуслова за духовну обнову човјека.
„Јер све што Христос ради, ем што ради на личном плану са човјеком и његовом вјером, да помогне човјеку са којим саосјећа и његове недостатке и његове боли доживљава као своје и исцјељује их увијек испитујући има ли вјере. Говори се да тамо гдје није било тога одговора, гдје није било да људи вјерују у то, да ни Он није могао да чини чудеса, него увијек пита: вјерујеш ли? Имамо и оне потресне ријечи: вјерујеш ли? Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Да и своје невјеровање принесеш и да се преобрази силом Господњом у вјеру и у благодатно стање.“
О. Б.
