У Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици синоћ је представљена књига „Сјећања“ протојереја-ставрофора Милуна Фемића.
Књига „Сјећања“ представља свједочанство вјере, страдања и непоколебљивог пастирског служења у тешким годинама прогона Цркве и истрајности свештеника који је у тим временима безакоња чувао вјеру, образ и народ.
О књизи су говорили: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, доктор Радоје Фемић и аутор- отац Милун.
Водитељ вечери био је чтец Борис Мусић.
Говорници су истакли да „Сјећање“ није само књига успомена, већ свједочанство живота једног свештеника и једног народа, али и дио свеукупног црквеног памћења.
Протојереј Мирчета Шљиванчанин казао је да се у Православној Цркви сјећање не своди на пуко присјећање прошлости, него представља живо, литургијско и есхатолошко памћење које повезује прошлост, садашњост и будућност. Нагласио је да управо зато књига проте Милуна превазилази оквире обичне мемоарске прозе и постаје свједочанство живота Цркве и живота у Цркви.
Прота Милун у књизи на почетку говори о свом дјетињству, школовању и духовном сазријевању, а потом о годинама свештеничке службе у времену комунистичког прогона Цркве кад су храмови били запуштени, свештенство малобројно, а народ притиснут страхом, сиромаштвом и идеолошким насиљем.
Кроз то свједочанство, отац Милун остаје пастир који није узвраћао огорчењем, већ је и у најтежим околностима чувао мир, достојанство и љубав према ближњем.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић нагласио је да је сјећање један од крвотока хришћанске литературе, подсјетивши да су и библијске књиге настале као свједочанства спасоносних догађаја.
Говорећи о књизи «Сјећање» отац Гојко је рекао да је она утемељена у оном дубљем, литургијском памћењу Цркве, које не гледа само уназад, него све проживљено сагледа у свјетлости онога што долази. Он је посебно указао и на то да су људи попут проте Милуна били они тихи, постојани чувари жара вјере, са којих се касније разгорио снажан препород црквеног живота у Црној Гори.
Доктор Радоје Фемић у свом осврту оцијенио је ову књигу као „сјећање без самоцензуре“, указујући да аутор није прикривао ни тежину времена, ни људске слабости, ни суровост идеолошког механизма који је покушавао да потисне вјеру и Цркву. Истовремено, истакао је да је један од највећих квалитета књиге управо у томе што је аутор, остајући вјеран истини, успио да сачува кротост, мир и хришћанско достојанство.
Најављујући аутора књиге, чтец Борис Мусић подсјетио је на једну од темељних истина искуства и опита Цркве: да без заједнице нема спасења, те да човјек не постаје човјек сам за себе, већ у односу са ближњима и у окриљу Цркве као литургијске заједнице. У том свјетлу, нагласио је да свједочанство проте Милуна током свих ових деценија није само његово лично свједочанство, него и свједочанство читаве заједнице — и младих и старих, кроз сва времена.
Зато је књига „Сјећање“ названа бисером свједочанства, а вече у крипти Саборног храма потврђено као драгоцјена прилика да се чује ријеч једног пастира који је својим животом и службом дубоко обиљежио црквени живот ових простора. На крају вечери присутнима се обратио и аутор протојереј-ставрофор Милун Фемић, који је открио да се није лако одлучио на писање ове књиге, али да га је на то више пута подстицао блаженопочивши Митрополит Амфилохије, наглашавајући да такво свједочанство мора остати записано као документ о једном времену.
Прота Милун је казао да је ову књигу доживио и као личну исповијест, будући да се вјерни народ деценијама исповиједао код њега, па је осјетио потребу да и сам пред читаоцима посвједочи и исповиједи све оно што је проживио. Са много непосредности и дубоке искрености, говорио је о тешкој атмосфери послијератних година, о народу који је живио у сиромаштву и страху, о славама које су се прослављале кришом, о идеолошким притисцима и о времену у коме многи нису ни знали како изгледа млад свештеник. Ипак, посебан печат његовом обраћању дала је чињеница да, и поред свега што је претрпио, није говорио са горчином, већ са смирењем и праштањем, али не заборављајући истину.
Представљање књиге „Сјећање“ у крипти Саборног храма тако је прерасло у много више од књижевне вечери. Постало је живо свједочанство примјера тврде Божије вјере и истрајности и посвећености свештеничке службе на њиви Господњој, као и о томе да се у најтежим временима управо кроз смирење, трпљење, мудрост и тврду вјеру превазилазе и најтежа искушења и лични образ и памћење читавог народа и једног времена.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
