У оквиру циклуса предавања током Великог поста, у Ризници српске православне цркве у Котору јуче је на тему „Трпеза господња-о литургији кроз Стари и Нови завјет“, говорио парох будвански, протојереј Александар Лекић.
На почетку је истакао значај појма “трпеза Господња”, за Свету литургију.
“То није само просто нека молитва, заједничка молитва, сабрали смо се, помолили се… Она уствари укључује нешто посебно. То је да она укључује трпезу, односно објед. Зашто је то значајно? Посебно је значајно данас у овом времену савремене духовности, када имамо један велики талас са Истока. Популарна су разна учења попут, рецимо, јоге која иде од неких вјежби за тијело, за здравље тијела и иде до неких граница духа. Људима је то баш интересантно и популарно. На тај начин човјек сједи кући, има своју простирку, у неком је парку и може да сам са собом проналази неки тај свој духовни мир. Е видите, Света литургија, која је центар наше вјере, није нешто тако. Она изискује, не само просто неку духовност, него и нешто опипљиво, нешто што је физички, нешто што је материјално, а то је храна и то није чудно. Погледајте само у Светом писму. Човјек није просто само неко биће, да кажемо духовно. Није само анђео, него је и тјелесно биће, психофизичко биће. Зато Бог ствара човјека, удахнује му дах. Онда човјек постаје живо биће и каже му да се храни од свих плодова које су пред њим тамо у Рају, осим тога једног дрвета. Значи, човјек једе од тих плодова и живи. То је повезаност хране и живота. Преко тог плода и једног другог, човјек и пада. Видите колико смо повезани са тим плодовима, са нечим што је храна, нешто што једемо. Адам и Ева, знате причу, видјели су онај плод, који је лијеп за око, фин је, укусан да се једе, а и примамљив, зато што су знали да у њему постоји нека моћ. Та прича има велику дубину, али видите колико се храна некако већ ту показује као значајна. Човјек и пада због те хране”, казао је о. Александар.
Подсјећа да је Митрополит Амфилохије, пишући о Светој литургији, навео један врло лијеп примјер који је нашао у Египту.
“Пронађен неки саркофаг. Да ли је у питању била нека жена, да ли неког племенитог рода, можда нека принцеза, не знам. Кад су отворили тај сандук, пронашли су, записане двије ријечи – “жедна сам”. Митрополит Амфилохије својом дубином анализира то шта је оно што је човјеку потребно да и кад умре, тамо преживљава. Зашто је жедан и тамо, са оне стране живота. Потресна прича, о којој би могло пуно да се прича”, наставља о. Александар.
Говорећи о вези свете литургије и трпезе Господње истиче да Христос “долази, учи народ, исцјељује болесне, даје своје живоносне ријечи, даје нам своје живоносне заповјести о љубави”. “Полако се све, читав тај његов живот, видите у Јеванђељу, сабира у том финалу, а то је његова смрт, која је за нас и за наше спасење, и свакако његово васкрсење. Пред своје страдање, он оставља ученицима ову свету тајну литургије и говори ријечи “примите, једите, ово је тијело моје, пијте из ње сви, ово је крв моја Новог завјета”, казао је о. Александар.
Наставља да трпеза, као таква, има посебан значај, не само за тадашње људе, већ и данас .
“Мада, сви ми данас некако брзо живимо. Онда, таква нам је и храна, “фаст фуд”… Брзи живот, брза храна, а породице се не сабирају. Једемо што стигнемо, посебно у тим великим градовима. У мањим, колико толико, опет се још некако мирније живи, али се и овдје све некако убрзава, постоје врло хаотично… Породица се не може окупити око обједа, који има велики значај за људе. Погледајте, почните од самог себе. Зашто је објед значајан? Хоћете ли звати свакога човјека кући на објед, да га зовете на ручак? Нећете. Зваћете неке пријатеље, неке људе који су вам јако блиски, да обједују с вама. Што значи обједовати с вама? Да с неким заједничаримо, општимо с неким, с којим смо баш блиски, који су наши ближњи…”, наставља о. Александар.
Говорио је и о племенитом понашању хришћана у давним временима.
“Рецимо у Римском царству, када су им се дешавале тешке ствари. Нама је недавно била корона, али није ни приближно било тешко као у та времена, посебно када није било овако добре медицине. Замислите некада због куге, или неких болести од којих су људи умирали по градовима, а незнабошци, пагани, неће ни да приђу, иако му је то можда мајка, дјед, баба… Неће да се не би разбољели. Остављали би тако те људе, често и своје ближње, да се и не сахране. А видите хришћане, шта раде? Какав је то карактер хришћана? Он извире из Свете литургије, на којој се хришћани напајају, јер је она лијек бесмртности”, казао је о. Александар, додавши да су хришћани због своје вјере прилазили и најтежим болесницима помажући им или сахрањивајући их.
Остављало је то, наставља даље, изузетан утисак на пагане.
“Говорили би “ово су сјајни људи, људи који пре свега имају свој карактер, који имају свој идентитет, који имају своју вјеру, ова вјера је чудесна, не боје се смрти… То је нешто што је запрепаштавало друге људе. Иако су то била давна времена, прије неких 2000 -1800 година, када су хришћани већ били гоњени, значајна су и нама данас да се вратимо нашој вјери каква треба да буде, да имамо ту свијест што је Света литургија и да мијењамо себе. У Светој литургији све је сабрано. И Стари Завјет и Нови Завјет и молитве, свака молитва, свака ријеч, пуно других ствари… Она од нас изискује, не само да се ми саберемо у нашој цркви, у нашој врло једној затвореној заједници, да се Богу помолимо, да упалимо свијећу и кажемо “ето, то је то”. Не, Света литургија од нас захтијева један активизам, да сва наша седмица иде према тој недјељи да се с њом завршава и добије своју пуноћу”, казао је између осталог о. Александар Лекић на предавању „Трпеза господња-о литургији кроз Стари и Нови завјет“.
Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј ставрофор Немања Кривокапић казао је да је то било посљедње предавање у овогодишњем циклусу, који се традиционално реализује током Васкршњег поста.
Радио Котор
Преузето са: СПЦО Котор
