Митрополит Димитријаде и Алмируја г. Игњатије: Божанствена литургија у делима митрополита Амфилохија (Радовића)
Увод
Блаженопочивши митрополит црногорски Амфилохије (1938–2020), световним именом Ристо Радовић, био је једна од најсветлијих личности савременог Православља, не само у Србији већ и у читавом православном свету.
Био је полиглота, са блиставим студијама у многим европским земљама, као и у Грчкој, где је 1973. године стекао звање доктора и веома добро знање богословља Светих Отаца и црквеног искуства. Својим радовима ће значајно допринети развоју богословске књижевности. Један од његових најважнијих доприноса био је начин на који је доживљавао Божанствену Литургију – не само као обред и део богослужења већ као тајну живе Божје присутности у свету. Својим делом, блаженопочивши Амфилохије је предлагао свеобухватно виђење Божанствене Литургије, али и целокупног хришћанског живота. У наставку ћемо сагледати неке од кључних аспеката његове теологије Литургије, онако како их је сам разрадио и живео.
Значај хлеба у Литургији
Полазећи од средишњег места које хлеб заузима у тајанственом животу Цркве, блаженопочивши Амфилохије истицао је кључну улогу Божанствене Литургије као израза и потврде саме тајне Цркве. Према његовим речима, тајна хлеба јесте тајна целокупног Христа, који улази у најдубље средиште људског живота и живота света. Божанствена Литургија није ништа друго до тајанствено продужење и понављање оне Тајне вечере кроз векове. Преламање хлеба – било да се назива Господња вечера, принос, призивање, или Литургија – одувек је остајало средиште живота црквене заједнице, најпотпунија и најуниверзалнија тајна Цркве.
Евхаристија као срце Цркве
Према блаженопочившем Амфилохију, Евхаристија представља само срце Цркве. Ако је Христос хлеб живота, а Црква Његово тело, онда Божанствена Литургија са Евхаристијом као њеним срцем објављује и остварује ово јединство Христа и Цркве. То се догађа зато што Божанствена Литургија, као најузвишенији чин и сабрање Цркве, у себи садржи све елементе које садржи и Саборна Црква: хлеб живота, то јест Христа, заједницу Божјег народа сабраног око епископа као своје главе и хлеб и вино, који представљају дарове читаве творевине. Полазећи од оваквог схватања, блаженопочивши Амфилохије органски повезује Божанствену Литургију – а тиме и целу Цркву – са троструком Тајном Бога, човека и све творевине.
Толико је средишње место, блаженопочивши Амфилохије, придавао Литургији, да бележи како све тајне и сви напори људи не треба да циљају ничем другом него остварењу евхаристијске заједнице свих у Христу, што открива дубину и узвишеност Божанствене Литургије.
Одређене карактеристике Божанствене Литургије
У својој посебној студији Значење Литургије, блаженопочивши Амфилохије разрађује одређена темељна обележја која се односе на само средиште теолошког разумевања Божанствене Литургије.
Све што се догађа, како говори, током Божанствене Литургије је да се преко свих радњи и речи од стране свештеника и народа указује на Домострој Спаситељев, то јест на свеукупно дело Божијег спасења света, како то тумачи и Свети Никола Кабасила у свом познатом одређењу суштине Цркве.
Кроз све што се одвија у Литургији – песме, читања апостолских и еванђељских одломака, молитве које свештеник изговара – открива се у литургијском времену, а самим тим и у историји, читав низ спасоносних догађаја Божјег Домостроја. У томе блаженопочивши Амфилохије распознаје једну узајамност:
Не делује само Бог кроз благодат у Литургији нити се у њој само открива Божије дело спасења света, већ и верни који се сабирају учествују у тој освећујућој благодати, јер сама Божанствена Литургија остварује тај домострој спасења и уједињује све вернике. Кроз приношење хлеба и вина, представља се цели Божји Домострој – сви догађаји спасења којима се освећује живот и читава творевина.
Истог тренутка, како бележи блаженопочивши Амфилохије, приносећи наш принос Богу, значи приносећи хлеб и вино као евхаристију, жртву и мољење, притом знајући да је храна живот и да је цели свет створен као храна човеку. Ако је храна живот и ако је свет храна, онда ми, приносећи наше дарове, приносимо живот наш и свет Богу. И додаје да је управо овај принос принос јединства целокупног Тела Цркве, као што су се многа пшенична зрна сјединила и постала један хлеб, исто тако сви који су се причешћивали, причешћују и који ће да се причешћују од овог Једног Господњег Тела и Крви постају једно, значи постају једна Црква. За све нас који учествујемо у Литургији, постаје јасно и осећајно присутно стварно искуство и осећај најдубљег јединства свега, које из ње извире и у њој се остварује.
Заједничко учешће у Божанственој Литургији
Блаженопочивши Амфилохије снажно је наглашавао да Божанствена Литургија није само обредна радња свештеника, већ заједничко дело – чин свештенства и народа заједно. Црква, како знамо, није скуп појединаца, већ Тело Христово – жива, телесна стварност у којој су сви чланови повезани нераскидивим духовним везама.
Сагласно са Њим: Бог не чује одвојене особе. Чује само Цркву, значи двоје или троје сабране у Његово Име. Живот унутар Цркве је заједница живота, вера – заједница вере, љубав – заједница љубави, светост – заједница светих, молитва –заједничка молитва, хлеб – заједнички хлеб, дарови – заједнички дарови…
Јасно је, сагласно са блаженопочившим Амфилохијем, све што се приноси у Божанственој Литургији односи се на оно што Црква има и што јесте. Не постоји нешто друго изван Божанствене Литургије. Упућује нашу пажњу на различита искривљена схватања и практике Божанствене Литургије, која се често схвата као приватни обред посвећења или као један писани, литерарни облик (на пример: литургија за сиромашне, за раднике…) или пак као пука прилика за богослужење, у којој се један део Христове тајне издваја из целовитог и католичког – то јест свеобухватног – садржаја вере, тајни и етоса Цркве, значи од њене саборне духовности. Такав приступ, упозорава Амфилохије, води искривљењу дубоког смисла не само Божанствене Литургије него и саме Цркве. Јер, како каже, свака појава индивидуализма у животу Цркве замагљује њено право значење и пуноћу. Па, према томе, истиче он, као што се Христос не дели, тако је немогуће и Црква да се подели, тако се и Божанствена Литургија, као сабрање и жртва, не сече, управо зато што у њој садржи хлеб живота, значи Христа и Његову Цркву, а она опстаје вечно, њено католичанско дело и пројава.
Теолошко наслеђе које је блаженопочивши Амфилохије Радовић оставио иза себе огромно је и драгоцено.
Кроз своје дубоко теолошко дело, засновано на Светом Писму, предању Светих Отаца и, надасве, на евхаристијском искуству, он је настојао да покаже средишњу улогу Божанствене Литургије – као центра света, осовине око које се окреће сав живот Цркве и места где се догађа освећење читаве творевине. Ако бисмо желели да сажмемо његово виђење Божанствене Литургије, могли бисмо то изразити речима које је он сам често понављао: Божанствена Литургија је почетак и крај. Почетак творевине и крај света, тамо где Христос остаје са нама у све векове.
С грчког превео: Саша Дедић
(Светигора, бр. 334)
