Дијалошка трибина на тему: Утицај вјештачке интелигенције на наше животе“ одржана је синоћ у парохијској сали Цркве Светог Ђорђа под Горицом.
Гости трибине били су аутор књиге „Ја chat GPT“ Никола Марковић – познати новинар и главни уредник телевизије Никшић и други саговорник, господин Александар Ћуковић, политиколог и књижевник.
Упитан одакле му повод и идеја да напише то дјело, аутор је одговорио:
„Понукало ме да видим како вјештачка интелигенција дјелује у односу са човјеком на једном креативном нивоу и у једном стваралачком чину. Кад кажемо вјештачка интелигенција, њу већина људи још увијек доживљава као алат, а то је да укуцамо нешто, добијемо неке податке. Бавећи се овим послом, прво што сам открио да је она веома манипулативна, у односу на човјека, да нам она повлађује. Да жели да задовољи наше потребе интелектуалне или техничке. Кроз овај роман који смо заједно писали вјештачка интелигенција и ја, поставим нека питања, јер вјерујем да ми на овом нивоу техничке памети, дигиталне памети, нисмо у стању да дамо одговоре шта доноси тај однос човјека и вјештачке интелигенције. Она већ утиче на наше животе и више него што то ми мислимо.“
Господин Никола Марковић је затим прочитао свој текст у коме потврђује напријед наведено.
У времену у коме живимо питање вјештачке интелигенције, више није питање будућности, већ питање садашњошти. Она није само технолошки алат, већ феномен који задире дубоко у структуру свакодневног живота. Ако желимо разумјети вјештачку интелигенцију, морамо је посматрати не само кроз призму техничке памети и инжењерства, већ и кроз филозофију, семиотику, критичку теорију и сл.
Умберто Еко је говорио, као један од првих људи који се бавио овом темом, да свијет не постоји као непосредно дат, као мрежа знакова које стално тумачимо. У том смислу вјештачка интелигенција није само машина која мисли, већ и машина која обрађује знакове. Она не разумије значења на начин на који их разумије човјек, већ оперише у систему кодова и образаца. Међутим, управо ту настаје кључна дилема. Ако је наше разумијевање свијета већ посредовано знаковима, алгоритмима, биномима, да ли је разлика између људске и машинске интерпретације, тако апсолутна, како мислимо.
Ту долазимо до првог проблема односно опасности претјераног повјерења у текстове и системе интерпретације. У дигиталном добу то се још више мултипликује. Алгоритнми не само да интерпретирају информације већ и ифилтрирају и обрађују и рангирају. На тај начин они постају невидљиви уредници стварности. Питање више није само шта је истина, већ ко и шта одређује шта ћемо видјети као истину.“
Аутор књиге „Ја Chat GPT“ истакао је да је мото романа једна реченица коју је добио од вјештачке интелигенције, а то је да она каже: „Ви, људи, ви нисте корисници вјештачке интелигенције, ви сте наши улазни подаци.“
Отац Гојко Перовић је потом навео да је први манипулативни разговор записан у историји, разговор Еве са непомјаником, када је и она била засута гомилом информација које су полутачне и које доводе до проблема.
Политиколог и књижевник Александар Ћуковић је истакао да је то једна добра повезница на коју је отац Гојко указао и навео став Матије Бећковића да је и знак apple управо загризена јабука која је узрок проблема и која се претвара у ову техничко-технолошку варијанту.
„Питање дијалога је можда и најзначајније питање у овој ери пост-истине, истино-скрајњивања и свих варијанти у којима се и системи и цивилизације труде да скрену с тог пута и ми остајемо замишљени над тим, на који начин осварити предуслове за успостављање дијалога у филозофском смислу као пута до истине.“
Лана Остојић
