У Недјељу изгнања Адама из раја – Сиропусну недјељу, која представља непосредни увод у Часни и Велики пост, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја: Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића, Николе Пејовића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Ова недјеља, која литургијски и богословски сабира све припремне седмице пред Васкршњи пост, ставља пред вјерни народ једну суштинску врлину – праштање. Праштање као круну свих врлина. Бесједом вјернима обратио се протојереј-ставрофир Далибор Милаковић.
“ Браћо и сестре, дјецо, ево нас на прагу великога Васкршњега поста. И све ове припремне недеље које су биле прије нас, које су нам указивале на то да је човјек призван да прије свега има смирење, трпљење, изнад свега покајање. Прошле недеље, позива нас на љубав, а данас као круна свих ових врлина којим треба да уђемо у овај Васкршњи пост, јесте праштање. А зашто је важно праштање браћо и сестре и дјецо? Важно је да праштамо само због тога, јер само праштањем једни другима, можемо сами себе и ближње своје својим примјером увести у царство Оца и Сина и Духа Светога. У царство Свете Таројице, гдје од вјечности влада љубав. Праштамо једни другима, јер у вјечности Свете Тројице нема простора за злопамћење и за мржњу међусобну, него само вјечна љубав. А да би имали љубави, да би имали трпљења, смирења и покајања, морамо да праштамо. Не може човјек да се покаје, а да не опрости другима, јер само праштањем ћемо ући у царство Божије, у вјечну љубав Христову. Кроз Свету Тројицу, кроз Сина се спасавамо овде на земљи и та предвјечна љубав која се нама објавила, излива се сваког дана на нас и зато је важно да свакога дана и свакога трена, опраштамо једни другима. Без обзира колико је човејк према човејку учинио нешто лоше , најтеже је, а најбоље опростити“
Злопамћење као унутрашње ропство
Посебну духовну тежину бесједа је добила у упозорењу на разарајућу силу злопамћења. Иако човјек понекад споља покушава да опрости, унутрашња задржаност и горчина остају као невидљиви терет и препрека на том путу. „То злопамћење које демон човјека нагони најдубље човјека разара до посљедњег његовог бића.“ – подсјећа прота Далибор и наводи:
„Злопамћење није само психолошка реакција, већ духовна веза која „држи и веже људску душу“, не дозвољавајући јој да се ослободи и узрасте у слободи и љубави Христовој. Најтеже је, а најбоље опростити.“ Истинско праштање није формално, већ егзистенцијално – оно захвата цијело биће човјеково. Тек тада спознајемо овај људски живот који је од Бога дат на најљепши могући начин.“
Пост као узлажење ка васкрсењу
Говорећи о Часном посту који је пред нама, отац Далибор је подсјетио да су недјеље Великог поста „као степенице којим се пењемо до царства небескога, до васкрсења Христовога“. Свака од њих има своју врлину, свој подвиг, али – како је истакао – „свака је поткана праштањем“. Сама структура црквене године показује да се у васкрсење не улази без унутрашњег помирења. Недјеља изгнања Адама из раја управо нас подсјећа да је човјек изгубио рај непослушношћу, губљењем повјерења, љубави и прекидом заједнице, а да се у рај враћа кроз покајање и праштање.
Позив на међусобно праштање
Прота Далибор је празнично слово завршио личним и саборним призивом:
„Опростите браћо мени, опростимо једни другима и тако са опростом уђемо у овај васкршњи пост који је пред нама.“ У овим ријечима сабрана је сва духовна логика Сиропусне недеље. Нико не улази у подвиг сам, него као члан Цркве – заједнице праштања и љубави.
Нека би, по молитвама Цркве, овај почетак Часног поста био почетак истинског унутрашњег преображаја, да бисмо „сада и увијек и у вијекове вијекова“ прослављали Христово васкрсење – као стварност нашег свакодневног живота. Амин. – поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст, фото: Борис Мусић
