Светим евхаристијским сабрањем у недељу сиропусну, у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина- старјешине цркве, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића и Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића, док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
На литургијске возгласе одговарао је Хор Свети Сава, предвођен Снежаном Поповић- дипломираним теологом.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Перовић:
,, С обзиром да је ово недјеља припремна за почетак, ако Бог да, Часног Васкршњег поста, управо нас ово Јеванђеље учи основним стварима везаним за наш пост.
А зашто кажемо да нас учи? Зато што нема никога ни међу свештеницима, ни међу владикама, ни међу вјерним народом ко може рећи: Ја сам постио цио живот и ја знам шта је пост. Постимо, хвала Богу, откад знамо за себе, откад смо крштени, откад смо кренули у цркву, али пост је такав да ти се стално отварају нека нова врата твојих духовних дубина — нова врата гдје сазнајеш самога себе и нова врата гдје се Бог открива на неки нови начин.
Тако да је сваки пост нови. Сваки пост од нас тражи да поново погледамо, како би се то рекло библијским језиком, да се поново окренемо према Богу, а самим тим и према свима око нас, и да се загледамо у саме себе.
Па шта нам то каже Свето Јеванђеље на данашњи дан? На шта да обратимо пажњу? Или како да избјегнемо оно што нас је можда ухватило кроз неку интернет-духовност? Шта сам јео, шта једем, колико сам се омрсио, колико нисам? Или нешто што је већ на граници неке прелести, гдје људи кажу: Е, сад ћу у ових 40 дана да будем добар, да не пушим, да не оговарам, да не лажем, да не крадем — а када прође тих 40 дана, онда ћу се можда вратити на старо, јер сам грешан човјек.
А онда, кад се сретнемо у току поста, или кад дође неко да се исповиједи, као највећи гријех истиче што је у току поста нешто урадио, опсовао, преварио. А онда му други брат каже, или свештеник: па, брате мој, то што те мучи, што си урадио у току поста, то не би требало да радиш никако.
Па чему онда постимо? Постимо да бисмо вјежбали се за цио остатак живота. Све што у посту спроводимо — а то је уздржање од хране — друго је питање којег је храна састава, него уздржање од хране, да не влада храна нама, да нисмо опчињени питањем хране и количином хране. То исто, кад се заврши пост, ако Бог да, настављамо и са мрсном храном.
Да држимо језик за зубима и да будемо господари ријечи, а не да ријеч господари нама — то је исто наука чије посљедице осјећамо и видимо, ако Бог да, и кад се пост заврши.
Наше данашње Јеванђеље нас учи да прије свега опростимо све једни другима. Све што ти је неко наудио, а какав је никакав, битанга, све то што ти градиш-те квалификације које су могуће и заслужене о том човјеку, теби су тегови, твојој души о врат. Зато Бог каже: Откачи се од тога. Откачи се од мржње, од негативних квалификација, од злопамћења.
Настој да, кад каже опростите једни другима, пробај да га гледаш као људско биће. Гледај га као твоје дијете, као брата. То је најбоље поређење. То ћеш најприје опростити. И најприје ћеш рећи: Ајде, нема везе. Идемо даље. Погледај га као родитеља, као некога до кога ти је стало. Значи, прво што нас данас Јеванђеље учи је да опростимо једни другима. Нема шта да причамо има ли остатака млијека, да ли има мрса, ако нијесмо спремни једни другима да опростимо. А то није лако и зато је то прво што нас Јеванђеље учи. Да пробамо тиме да се позабавимо. То није нимало лако. Могу ја рећи: Добро, праштам, опрости брате (ево данас нам је обичај да једни друге загрлимо, да се цјеливамо и кажемо опрости). Лако је то рећи. Али, истински види ко те је увриједио, ко те је нагазио, кога очима видјет не можеш, па коме си се ти згадио, па се огледај у том огледалу.
Ако овај пост не почнемо са збиља праштањем, а не неким „цмок-цмок“ опроштај, онда немој да мислиш да ће те храна приближити Богу или читање Светог Писма. То је прво.
А друго што Господ каже: Немој да се натмуриш, немој да глумиш и зато, браћо и сестре, свети оци нас уче да пост није период неког уздржања гдје мучимо себе, а морамо се мало помучити. И сваки тренинг, сваки одлазак у теретану, код зубара… подразумијева неко мучење, да би се десило нешто с тобом на боље. Тако да морамо се мало помучити, али немојмо да пост буде само мучење. Нека пост буде један креативни период у коме ћемо, ако нисмо нешто средили то коначно довести у ред. Ако нијесмо нешто урадили према ближњима, ајде сад нека то буде период кад ћу обићи тетку, стрину, ујака, кума.
Наш народ сутрашњи дан назива Чисти понедјељак. Ко може, има благослов духовника, може да до заласка сунца ништа не узме на уста. Није то обавезно правило, али служи да се повуче јасна црта између досадашњег живота и онога што почиње.
И треће, Господ каже: Не сабирајте блага себи таквога, да може неко то да ти украде и да може то црв да ти прогризе. Па, какво је онда то благо? То значи да ткаш и да сабираш у себи оно благо које је искључиво духовне природе и то ћемо стећи, ако Бог да у току поста.“
Отац Гојко је на крају подсјетио да треба долазити на богослужења, да ће се током поста служити покајни Канон Светом Андреју Критском, да ће се организовати нека предавања и да треба практиковати лично молитвено правило. И да то све треба бити у сврху ове три заповијести: опростимо једни другима, не глумимо да постимо, него истински постимо и сабирајмо себи блага која нам нико украсти не може.
„Бог нека нам да снаге да овај пост издржимо, да нам буде на добро и да дочекамо свијетло Христово васкрсење, ако Бог да !“
Потом је за полазнике Школе вјеронауке Свети Ђорђе и Свети Наум Оридски, одржан час који воде протиница Надица Радовић и Душка Станишић.
У навечерје седме недјеље до васкрсења Христова у храмовима се служи Вечерња служба праштања која добија великопосни карактер – што значи да смо већ закорачили у велики и свети период, Свете четрдесетнице.
На крају богослужења, једни од других тражимо опроштај и једни другима опраштамо, како би припремљени и измирени са свима, ступили на пут Подвигоположника Христа.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
