У списима великог оца Цркве Исака Сирина стоји записано између осталих поука које он даје за познање човјека и његовог односа са Богом, говори о три нивоа на којима човек живи. Пре свега док човек живи у греху, каже Исак Сирин-он живи у разним страховима који га обузимају. Дакле, док није изашао на светлост Христову и сусрео се са Богом, око њега је безброј некаквих страхова. Плаши се од разних догађаја, хоће ли бити здрав, сиромашан, хоће ли запасти у какву невољу, хоће ли му се догодити нешто што не очекује, хоће ли запасти у ситуацију да не може да издржи нешто у животу и тако безброј страхова које човек осећа да га опкољавају са свих страна и све док се предаје греху, не може се избавити од тих страхова.
Даље, када човек напредује и дође у додир са Богом, у познање Бога-њему се јавља једна друга врста страха, а то је страх од суда Божијег. Дакле,када човек се сустретне са Богом и позна истину, у њему се јавља страх од суда- од оног коначног суда, када ће човек изаћи на светлост и када ће се обелоданитисва његова дела и када ће изићи пред лице Божије.
Када се сусретне са Богом , тај страх се измењује зато што он види да је Бог живот и онда размишља да ли ће он моћи да уђе у тај живот, у вечни живот и шта му је потребно за спасење. Док је у греху он не види ништа. Човеку који живи у греху и није се окренуо ка Богу, њему можете да причате колико хоћете о Богу, страху Божијем и царству небеском…на њега ништа не утиче, зато што је мртав духом и он не види ништа од тога што би га покренуло да измени живот. Зато, немојте да се чудите када многи људи које сусретнете у животу кажу да немају никаквог греха и не виде зашто би се кајали. Такав човек се још није дотакао Бога и није отворио своје срце да прими светлост у своје унутарње биће и он не види ништа. Не види да њиме влада грех и не види да се иза тог греха крије ђаво, а иза ђавола вечна смрт.
Прогледавши, човек почиње размишља како ће изаћи пред лице Божије. Плаши се суда Божијег и када бива покренут таквим страхом он лако почне да разумева да је нужно да би се измирио са Богом, да испуњава заповести Божије. Кроз то стиче све дубљи и дубљи однос са Богом, до мере када достигне ону пуноћу живота односа са Богом у овом свету који ће се преселити и у вечни живот, а то је однос љубави. Када човек заволи Бога, од тог тренутка престају сви његви страхови.
То су три нивоа у који ма сви живимо и боримо се. Ако још увек немамо у себи осећај страха о суда Божијег , ако нас не забрињава шта ће се десити кад изађемо пред лице Божије, шта ћемо дати као одговор на наш живот, онда још увек нисмо срели Бога.
Велики новојављени старац Порфирије Кавсокаливит исто говори, да што више будемо волели Бога, све више ћемо се радовати, а мање бринути. Љубав Божија према нама је стално отворена и испружена. Ствар је нашег срца, да ли ћемо примити Бога у своје срце, примити Љубав, јер је Бог љубав. И онда можемо да измеримо нашу љубав према Богу по количини страха коју имамо у себи и у исто време и радости. Уколико немамо радости и размишљамо стално шта ће бити и како ће бити, ми још увек не волимо Бога. Уколико волимо Бога ми се предајемо Божијој вољи у овоме свету. Видимо све дубље и дубље својом вером како се Бог брине о нама и да је нам све што је потребно, савршеено и на време. Кроз то се утврђујемо у нашој вери и онда наша вера нас води ка љубави где потпуно предајемо свој живот Богу и живимо слободно у овом животу истинском љубављу. Господ нас зове и каже: Дођите уморни и натоварени. То смо ми. Уморни и натоварени од мука, брига и разно-разних мисли које нас веју, муче, малтретирају. Господ нас зове да се ослободимо тога тако што се предамо Њему. Каже: „Дођите мени и ја ћу вас одморити“. Дакле, то је једини истински начин одмора у овоме свету и то зависи од нашег труда. Колико се будемо трудили толико ћемо добијати благодати Божије и љубави према Богу.
Наравно, није сваки труд иститинит. Мора човек да научи како да се правилно приближава Богу. Многи се људи сујетно труде у овоме свету и огроман напор чине да зараде новац у овоме свету, да се обезбеде што више у овоме свету. Међутим, тај труд је узалудан, јер ће једног да на то све оставити, пре или касније тренутак смрти ће га одвојити од тога и зато се он плаши смрти. Не плаши се што ће изаћи пред суд Божији него се плаши што ће морати да остави све то за шта се привезао. Тај страх је страшан, агонијски и води човека у парализу душе и он затвара врата да Бог може да се усели у наше срце.
Циљ нашег живота је да се ослободимо материјалних ствари, да се предамо Богу што више, да се успокојимо управо у љубави Божијој. Своје срце да отворимо да примимо Бога и Он ће нас успокојити и дати нам мир који ће пре свега личити на нешто што није од овога света.
Христос кад је васкрсао каже апостолима: Мир вам свој дајем. Христос каже: Мој мир није исти као од овога света. Мир овога света је лажни мир. Дакле, оно што Христос нама даје и како се изражава љубав Божија у овоме свету је миром. Успокојењем.
Исто је и са молитвом. Ко се моли истински мора да научи у једном тренутку да чује Бога кроз своју молитву. Човек који не чује Бога у својој молитви, тај је окренут себи. Његово срце није спремно да прими Бога. Исто тако ћемо видети да се правилно молимо кад будемо спремни да чујемо и свог ближњег, јер то је исто. Онако како се молиш и имаш онос са Богом, тако је и према ближњима. Ако не чујемо свог ближњег, него само себе и своје проблеме намећемо, удаљили смо се од Бога.
Дакле, три ствари да запамтимо: страх који имамо долази од грехова. Кад будемо се дотакли друге врсте страха, кад се Бога дотакнемо, плашимо се какав ћемо одговор дати Богу на суду Његовом, мења се перспектива нашег живота, постаје нешто друго битно у нашем животу и живот ћемо градити на основу тога, а из тога ће се родити и љубав према Богу, ако достигнемо ту висину. Да престану сви страхови-када заволимо Бога свим својим срцем, нестаје страх, постајемо радосни и схватамо да смо истинска деца Божија. То је циљ нашег живота и зато нас је Бог створио. Призива нас у ту радост и васкрсење и победу над смрћу.То је радост којој треба да хрлимо, а од нас зависи како ћемо на то одговорити.
Бесједа након Акатиста Мајци Божијој, 20. фебруара 2026.
Приредила: Лана Остојић
