Епископ Кирило у Љубљани: Истински сусрет са Богом догађа се у срцу

У Храму Светих Кирила и Методија у Љубљани, у суботу, 14/1. фебруара, уочи Сретења Господњег, служено је свеноћно бденије са Светом литургијом. Бденијем је предстојао Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, а саслуживало му је љубљанско свештенство и ђакон Александар Лукић из Загреба.

На бденију је појао, по благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита бачког Господина др Иринеја, хор Школе појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада и Љубљански византијски хор, а предводили су их ђакон др Владимир Антић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон Петар Козакијевић.

У литургијској бесједи, Епископ Кирило говорио је о Христу као средишту и пунини времена и простора, истичући да се у Њему „ништа не губи, него се све сажима“. Подсјетио је да је Христос изнад времена и простора, те да се у Његовом оваплоћењу и доласку међу људе збива сусрет Бога и човјека у пунини.

Говорећи о Светом Симеону Богопримцу, владика је нагласио да је смисао човјековог живота управо сусрет са Богом. Ријечи: „Сада отпушташ слугу свога, Владико…“ протумачио је као израз потпуног предања и смирења пред Божијим промислом – не као жељу за смрћу, него као свјесно повјерење Богу и одрицање од ослањања на себе”. У том сусрету са Христом, рекао је, сажима се сав људски живот и открива његова пуноћа.

Осврћући се на Јеванђеље о Страшном суду, Епископ је подсјетио да ће суд Божији бити праведан, али и милостив. Људи ће, према стању својих душа, сами стати „лијево или десно од Крста“, јер је све већ записано у човјековом срцу. Суд ће, како је нагласио, бити разлучење оних који су живјели љубав према ближњему од оних који су ту љубав занемарили.

Посебно је нагласио да без вертикале – љубави према Богу – ни д‌јела милосрђа немају пуни смисао. Човјек је позван да тражи Бога постом, молитвом и изучавањем Светог писма, јер се истински сусрет са Њим догађа у срцу. Управо ту, у унутрашњем човјеку, „пише се“ наш живот и наш вјечни живот.

Бесједу је закључио позивом да, не заборављајући ближње и свјесни да се спасавамо заједно, стремимо личном Сретењу са Богом, молећи се Пресветој Богородици, светом Симеону Богопримцу и свим светима да нам помажу на том путу.