Сјутра, у суботу, 14. фебруара, у свим православним храмовима, обиљежеће се зимске Задушнице – дан посвећен молитви за упокојене.
Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј Предраг Шћепановић, у разговору за Радио Светигору појаснио је како ће у храмовима протећи сјутрашњи дан.
„На Задушнице ћемо служити Свету литургију, а при крају Свете литургије свештеници освештавају кољиво, жито, које је припремљено за душе покојника и чита се мноштво имена, помињу се упокојени, па је то можда и један позив свима да упишу имена својих упокојених, да се скува жито и донесе у храм, тако да би се сви заједнички помолили за душе наших упокојених. Након литургије, обићи ћемо гробља и прекадити гробове.”
Отац Предраг је казао да је молитва за упокојена једна од светих дужности сваког хришћанина.
„Ми који смо овдје војујућа Црква на земљи, ми смо у прилици да урадимо много што шта – метаније, пост, овај или онај подвиг, да читамо акатисте, а ти чланови који су се упокојили више не могу ништа да раде за своје спасење. Они зависе од наших молитава, па некад, кад се човеку живот учини цикличан – ево јесен, па кише, па зима, па ће прољеће, па љето, па опет – кад нам се живот учини да нема смисла, само дођите на Свету литургију, помолите се за неког свог покојника и схватите да он зависи од наших молитава, онда вам живот добија итекакву вриједност.“
Појашњавајући символику свијеће у Цркви, рекао је да нам свијећа помаже да схватимо да је наша вјера свјетлост.
„Свијећа је свјетлост. Ми кад палимо свијећу, а и то је, блаженопочивши велики учитељ Православне Цркве, Владика Атанасије говорио: уђите на литургију, дођите да се молите, немојте да запалите свећу и одете у град. Неће свећа да се моли сама за вас. Свећа је једно, ајде да кажем, мало да ми Бог опрости, једно дидактичко средство. Кад запалимо свећу, помолимо се, поменемо имена упокојених и гледамо у тај пламен свијеће које показује да наш живот није тунел, него да је наш живот свјетлост.“
Он је додао да жито символише васкрсење и да су поред цркава за православне хришћане гробља највеће светиње.
„А зашто кувамо пшеницу и оно зрно пшенично? То знају они који су на селу – како се жито сије и како то све иде у земљу, и ставите неколико зрна, а од тих неколико роди се огроман род. Тако је и кад сахрањујемо човјека. Ријеч ‘сохранити’ значи сачувати. Тако наш црквенословенски језик има дубоку символику, и зато су за нас поред цркава, гробља највеће светиње. Браћа Руси кажу кладбишче за гробље, складиште, Божја њива. Замислите, кад би ви рекли некоме ко иде на гробље Чепурци или Гвозден Бријег, гдје год у Црној Гори: идем на Божју њиву. А заиста је то Божја њива која чека трубе архангелске и други Христов долазак, када ће сви мртви из својих гробова устати.“
Поучивши да је и људско тијело свето и да ће и оно у дан општег васкрсења васкрснути заједно са душом, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски је казао да је трагика смрти управо у раздвајању душе од тијела.
„Зато, православна црква је против кремирање, зато што је људско тијело свето и оно треба да васкрсне. Не само душа, како је говорио велики Георгије Флоровски: Тијело без душе је леш, а душа без тијела је фантом. Само заједно чине цјелокупну човјечју личност. И зато је трагика смрти у томе што се раздаја душа од тијела. Зато ми излазимо на гробове, зато палимо свијеће, и зато доносимо то жито које нас символише да смо то жито прво сахранили у земљу, а да је оно онда тек донијело рода. Тако ће и они који су у гробовима једнога дана васкрснути“, закључио је отац Предраг.
О. Б.
