У оквиру емисије „Тема јутра“ Радија Светигора, о једној од, за савремено друштво, најзначајнијих тема – браку, говорио је ђакон Ведран Грмуша.
Он је у разговору нагласио да без хришћанског темеља брачна заједница губи своје најдубље назначење. Ослањајући се на поуке апостола Павла и на искуство Цркве кроз вјекове, ђакон је указао на то да хришћански брак треба да се угледа на узвишени принцип ”Христос – Црква, муж – жена”. То, како је рекао, није лако, а ни достижно у потпуности, али човјека подстиче на непрестано духовно узрастање.
„Брак у Цркви има свој смисао само у погледу онога како нас апостол Павле учи. Дакле, брак је слика Христа и Цркве. И сада, наравно, то су високи стандарди, али у принципу хришћанство има тај систем да поставља највише стандарде како би човјек могао непрестано да узраста. Ми никада нећемо постићи такав брак да, као што апостол Павле каже, волимо своју жену као што Христос завоље Цркву. То није могуће постићи, зато што та љубав Христа према Цркви нема свој крај и нема своје ограничење. И ту се задаје, да тако кажемо, један принцип непрестаног узрастања и непрестаног упознавања. Како би брак опстајао, потребно је да растемо, јер сваки дан је другачији и човјек није исти на почетку и на крају свог живота.“
Ђакон Ведран је истакао да Црква нуди перспективу која превазилази овоземаљско, људско схватање заједнице. За разлику од друштвених категорија које брак посматрају као социјалну или правну заједницу, хришћанско разумијевање брака подразумијева вјечну заједницу пред Богом.
„Црква даје нешто сасвим ново – да се брак не завршава физичком смрћу, него се пребацује у вјечност. То је заправо та љепота да, иако постоје социјалне категорије као што су удовац и удовица, то су у принципу само категорије друштва. То што се неко од супружника упокојио не значи да је брак престао. Други брак није ствар неког хришћанског погледа на свијет, него нужде, снисхођења и икономије. Било како било, брак у Цркви мора имати ту идеју Христос – Црква, муж – жена. Ако то није тако, ако се задају неки други идеали, врло брзо ће доћи до проблема. Макар ти идеали били постављени са највише тачке хуманизма.“
Посебно се осврнуо на питање љубави и жртве у браку.
„Ми, заправо, не можемо до краја да кажемо како то Христос воли Цркву, него можемо само да видимо да је Он живот свој дао за њу. И зато апостол Павле каже да муж треба да положи живот за жену. Али то не значи живот само у физичком смислу, јер за то нам није потребна Црква. Овдје се ради о спасењу. Човјек мора да заједно узраста и да види да је брак, у принципу, мала црква. Да ли ће бити дјеце или неће, који ће бити социјални статус, то апсолутно нема никакву важност. Да ли су људи високообразовани или мање образовани, то је секундарна ствар. Суштина је да се спасавају заједно.“
Говорећи о дјеци као благослову, али не апсолутном смислу брака, ђакон је упозорио на опасност када се брачна заједница сведе искључиво на родитељство.
„Ако ставимо дјецу као циљ брака, шта се дешава? Дјеца су благослов Божији и да ли ће их бити или неће, то је у Божијој руци. Али она никада не смију бити потпуни смисао брака. Уколико је брак утемељен само на дјеци, и најмањи проблем који се деси са њима може довести до распада. То видимо код родитеља који имају тешко болесну дјецу. Најчешће се ти бракови распадну. Зато што нису узели то као сопствени крст, него су рекли да брак нема смисла ако дјеца нису здрава. А Христос – Црква, дјеца здрава или болесна, то је потпуно свеједно.“
Он је указао и на изазове васпитања, нагласивши да без јасног духовног модела родитељи лако упадају у крајности.
„Дјеца ће свакако бити благослов Божији, али и она морају бити укључена у однос Христос – Црква. Ако постану смисао, међу родитељима ће се јавити љубомора. Родитељи ће покушавати да купе љубав дјетета и поставиће се према њему као према објекту. Дјечија љубав је искрена, али може бити манипулисана. Зато су родитељи ту да уче. А како да учиш ако ти Христос – Црква није модел? Да га научиш да буде најјачи? Биће силеџија. Да га научиш да буде најслабији? Биће стално бијен. Нема побједничке ситуације без Христа.“
Посебно је нагласио улогу Христа као истинске главе хришћанске породице.
„Модел у коме је Христос глава породице, као што је Христос глава Цркве, једини је исправан модел. Не треба заборавити, ми кажемо: Мушкарац је глава породице. Не, Христос је глава породице, а ми смо ту да се саобразимо Христу, јер нам је спасење битно. Биће двоје једно тијело. Постоји предање које каже да је Ева умрла шест дана послије Адама и да се вратила одакле је узета. Поново једно тијело – то је смисао. А када у брак уђу финансијске калкулације као примарне, што се догађа данас, то су терети који вуку на дно. Не може другачије до Христос – Црква, муж – жена.“
Ђакон при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Ведран Грмуша осврнуо се у разговору и на питање блискости у браку, појаснивши да истинска блискост није у безграничном трпљењу, већ у тихом разумијевању и заједничком промишљању.
„Блискост у браку није да ти ја могу рећи било шта, а да се ти не наљутиш јер ме волиш. То је трпљење, али није суштина. Језик то савршено објашњава – када си близу, не мораш да галамиш. Ако смо близу, можемо тихо да причамо и да се разумијемо. Блискост значи да можемо да подијелимо мисли. Да кажем шта размишљам и да друга особа каже да је то нова перспектива, или да ме опомене да не мрачим. Бити близу значи да у једном моменту постанемо потпуно једно. Биће двоје једно тијело.“
Он се дотакао и једне од најчешћих дилема међу младима – заједнички живот прије брака као наводни предуслов бољег упознавања. Окарактерисао је то као заблуду, указујући да се право упознавање не дешава у неформалној заједници, већ у тајни брака.
„Заблуда је да морамо да проведемо неко вријеме заједно прије брака да бисмо се упознали. У људским односима, упознавање почиње онда када одлучимо да нешто заједно радимо, било да смо пријатељи или сарадници у послу. Тада се, у ствари, упознајемо. Млади људи данас кажу: хајде да живимо пет или шест година заједно, па ћемо се онда вјенчати, да бисмо се добро упознали и видјели да ли одговарамо једно другом. Прође тај период, они се вјенчају и кажу: ово нема везе са оним од јуче. Зашто? Зато што упознавање заправо почиње у браку. Људи не схватају да је у браку стварност другачија. Чега год да се дотакнеш – слобода, интима, повјерење – све другачије звучи и изгледа у браку и мимо њега.“
Овим ријечима ђакон је додатно нагласио да тек у брачној заједници човјек истински почиње да упознаје другога, али и себе.
О. Б.
