Сви ми земнородни (слично земљи, води, ваздуху или многограном дрвету) чинимо једну целину, премда често због зависти непријатеља растрзану самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, расправом, гордошћу, јересима и расколима, завишћу, тврдичлуком, саможивошћу, злобом, презиром и другим страстима. Са друге стране, ђаво и његови анђели сачињавају јединство, слично некој тамној, опакој, отровној води или неком усијаном, загушљивом и убитачном ваздуху.
Они нас окружују и напрежу се да продру у нашу душу услед њене непажљивости и разних пристрасности како би нас помрачили, озлоједили, стеснили, попалили и на све начине мучили. На пример, дешава се да идете по чистом и пријатном ваздуху и да наједном смрад из септичке јаме или од људских измета повреди ваше чуло мириса на најнепријатнији начин. Ви стога желите да што пре прођете такво место како би поново удисали чисти ваздух. Сличан је и бесовски смрад.
Сам Господ пореди ваздух и воду са тамним бесовским пуковима, говорећи: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону (тј. на човека и на његову душу), и не паде; јер беше утемељена на камену (Мт.7,25).
Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од одела, и од ваздуха, светлости, од жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Ја Њиме живим духовно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, замишљам, смерам, говорим, предузимам и делам. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап.17,28). Јер је Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13).
Стога свагда треба видети Господа пред собом са десне стране како се не бисмо поколебали и грешили.
Ми треба да се поставимо са намером да Га ништа не истисне из наших мисли и срдаца и да Га ништа не заклања, тј. никаква пристрасност према храни, пићу, новцу, оделу, стану или његовом намештају, или разним личностима, световним разонодама или играма. Ништа не треба да нам одузме нашег преслатког и највољенијег Господа.
Напротив, ми сваког часа и минута треба да припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Међутим, када грешим и имам пристрашће према било чему, Он је далеко од мене, премда не просторно (будући да у свако време све испуњава). Напротив, моје срце је удаљено од Њега због мог нерасположења према Њему. Он ме је заиста напустио Својом благодаћу и више не живи у мом срцу, с обзиром да је у мени присутан Његов непријатељ – ђаво.
Свети Јован Кронштатски (из књиге Мој живот у Христу)
Извор: Живе речи утехе
