Протојереј Слободан Лукић, парох будвански, говорио је у Јутарњем програму Радија Светигора, у контексту протеклих и предстојећих празника, о савременом човјеку и његовој непрестаној потрази за срећом, истичући да је управо та потрага често узрок све веће унутрашње празнине и незадовољства.
Према његовим ријечима, човјек данашњице све више тежи срећи која није истинска, па самим тим не може ни да је достигне. „Човјек је, трагајући за срећом, све више несрећан, јер тражи ону срећу која није права“, казао је отац Слободан, нагласивши да истинска и непомућена радост долази искључиво од Бога.
Подсјетио је да се у молитвама Светих отаца често помиње управо та врста радости, која није пролазна и није од овога свијета. Све што свијет нуди, било да је ријеч о успјеху, материјалном благостању или животним достигнућима, може човјека задовољити само на кратко. Иза тога, како је истакао, увијек остаје „клица горчине и неиспуњености“.
Истинску пуноћу радости, по ријечима оца Слободана, доносе празници у Цркви. Ипак, он је указао да чак и вјерници често осјећају како празнична радост брзо ишчили, првог дана она је снажна, али већ након тога почиње да слаби. То, како каже, није ништа необично, јер се хришћани још увијек налазе у стању ишчекивања.
„Ми у Символу вјере исповиједамо да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Иако се васкрсење већ збило и ми њиме живимо у Цркви, док смо овдје на земљи, још увијек га очекујемо у његовој пуноћи“, објаснио је он, додајући да ће тек у Царству Божијем радост бити потпуна и трајна, без икакве жалости.
Осврнувши се на савремено друштво, отац Слободан је подсјетио на ријечи Александра Шмемана, који је говорио да савремени човјек „празнује, али се не радује“. Та појава, како је казао, све је присутнија и код нас, јер су културолошке разлике између истока и запада данас знатно мање него раније.
Говорећи о томе како истинска радост празника може да дотакне човјека, истакао је значај поста и духовне припреме за прославу празника. „Није без разлога установљен пост прије великих празника. Пост нас учи да чистимо срце, јер само у чисто срце може да дође благодат Божија, која и доноси праву радост“, нагласио је он.
Према његовим ријечима, духовни живот подразумијева труд, борбу са гријехом, вјежбање у трпљењу и врлинама, као и сталну пажњу на начин живота. Чак и мали дјелић те истинске радости, како је истакао, довољан је да човјек преброди најтеже тренутке и да ту радост преноси другима.
Отац Слободан је додао да су падови неминовни, јер је човјек биће „од крви и меса“, али да је важно увијек имати на уму Христа и љепоту празника. Радост, како каже, не мора увијек бити везана искључиво за храмовни и богослужбени контекст, она се може пронаћи и у једноставним, животним тренуцима.
Као примјер навео је сјећања из дјетињства, попут падања снијега уочи Божића, која могу пробудити дубоку и искрену радост, јер, како је казао, и снијег је дио Божијега свијета. Ипак, нагласио је да су и ти извори радости смислени само ако су повезани са суштином и центром свега – Богочовјеком Христом и тајном спасења, односно тајном Цркве.
О. Б.
