Монах Сава Хиландарац је рођен 1837. године у чешком месту Кутна Хора као Славибор Бројер. Након завршене средње пољопривредне школе и усавршавања стечених знања, 1858. године је допутовао у данашњу Украјину, где се упознао са словенским језицима. Решен да постане старатељ неколицини незбринуте деце, три године касније се вратио у домовину. Будући велики хуманиста, имао је у плану и оснивање колонија са децом без родитеља и активан допринос њиховом васпитању и образовању. Међутим, неодобравање ове замисли од стране конзервативне већине чешког становништва, честе промене места боравка, очева смрт и банкрот његове имућне породице, узроковали су коначно напуштање Чешке. Са три (усвојена) сина се затим обрео у Краљевини Србији и настанио у околини Лесковца.
Као римокатолик, о православљу је претежно учио у Нишу, нарочито кроз разговоре са извесним архимандритом Василијем. Убрзо је примио православље у Храму Преподобне Параскеве у лесковачком селу Рударе и истовремено сазнао за Свету Гору и монашки живот. Након свега неколико месеци, Славибор и његови синови су се запутили на Атос, у Свети манастир Хиландар. Прво су посетили манастир Ватопед (3. јуна 1881. године) и том приликом привукли посебну пажњу ватопедских монаха, који су их све време наговарали да остану у њиховом манастиру и нису пропустили прилику да истакну тада неповољан положај Хиландара. Како их у Ватопеду нису поколебали, у Хиландар су допутовали сутрадан. Наш манастир је био у веома тешком стању, српских монаха је било изразито мало, дугови су се умножавали и Бугари су тежили одузимању Хиландара. У том духу су и дочекани; сумњичави бугарски монаси су их посматрали као шпијуне и све време су их саботирали на различите начине. Ипак, Славибор је замонашен у ноћи између 9. и 10. априла 1883. године уз ново монашко име Сава. Исте године, према сачуваним наводима монаха Саве, у Хиландару је живео само један српски монах, који је одолевао снажној намери бугарских монаха да га истерају. Након неколико година, постриг су примили и његови синови, монаси Данило, Панкратије и Антим.
Четири године касније је поново посетио Чешку и у повратку сестру у Кијеву, где му је понуђено да постане оснивач и игуман првог чешког православног манастира у источној Украјини. Није одмах одговорио, да би након разговора са синовима у Хиландару донео одлуку да одбије.
У Хиландару је првобитно обављао послушање млинара, затим и послушања столара и арсанџије, међутим његова велика жеља је одувек била да постане библиотекар. Монаха Саву је посебно привлачила несређена хиландарска библиотека. И поред отвореног негодовања дела братства, ипак је добио дозволу и кључеве библиотеке, а на наговор и даље сумњичавих Бугара, Савин рад у библиотеци је неко време пратио надзорник. Уз много посвећености, успео је да среди читаву библиотеку и сортира мноштво књига по језицима и старости. У хрпи запуштене књижевне грађе је пронашао Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани српски илустровани рукопис написан ћирилицом. Упоредо се бавио и књижевним радом, аутор је две монографије о Хиландару и посници Св. Саве у Кареји, каталога хиландарске библиотеке и мноштва објављених и необјављених текстова. Био је велики љубитељ биљака; 1200 различитих биљних примерака је уврстио у велики хербаријум, који је касније поклонио школи у Београду.
Приликом васкршње посете Хиландару, краљ Александар Обреновић је 1896. године одликовао заслужног монаха Саву орденом Св. Саве III степена. Краљев боравак у манастиру је иначе много значио Хиландару; он је по повратку у Србију исплатио сва дуговања, отворио простор за долазак нових српских монаха и извео манастир из велике кризе. У знак захвалности за доброчинство у пресудном тренутку, Хиландарци су краљу поклонили Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Преподобног Симеона Мироточивог, а дарове је из хиландарске библиотеке изнео управо монах Сава.
Овај знаменити хиландарски монах је уснуо на данашњи дан, 14. јануара 1912. године у Светом манастиру Хиландару.
