Светом литуријом која је јутрос служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, прослављено је Обрезање Господње, Св. Василије Велики, Нова година благодати Господње.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић уз саслужење проте Гојка Перовића, архијерејског намјесника подгоричко-колашинског, проте Милете Кљајевића и ђакона Луке Павићевића.
На литургијске возгласе одговарали су појци овог древног храма.
Током Литургије поучном бесједом сабранима у храму Господњем обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Станишић:
„Драга браћо и сестре, срећна Нова година, срећан празник, празник који данас знамо и славимо као спомен Светога Василија Великог, једнога од највећих богослова Христове Цркве. Василијев дан се често назива и празником Василијеве литургије, коју смо данас служили – те нешто дуже, дубље и сабраније службе, у којој се молимо и кроз коју свака ријеч налази своје мјесто у нашем срцу. То је и смисао сваке службе, а нарочито Свете литургије: то су биране ријечи које се непрестано понављају и постају саставни дио нашег свакодневног живота. Кроз вјекове црквеног предања, те литургијске ријечи су увијек биле саставни дио живота Цркве, без прекида.
Постоји настојање да, када свештеник или архијереј служи Свету литургију, говори управо оно што чујемо кроз молитве и јектеније. Проповјед, односно бесједа, некада се говорила уочи празника – као порука и припрема за оно што ћемо примити и што долази. Јер вечерње, недјеља и сам празник у себи носе пуноћу смисла.
А зашто данас свештеник говори и за вријеме Свете литургије, тумачећи ријечи? То је, нажалост, показатељ да је наша вјера ослабила. Не долазимо довољно у цркву, ријетко присуствујемо службама, иако имамо драгоцјене молитве које воде ка Светој литургији: јутрења, вечерња, цјелокупно молитвено устројство човјека. Све је то дато да бисмо што више упознали Бога кроз свету службу, како нас Црква и учи.
Зато чујемо да се свештеник моли за народна незнања, моли се за оне који су одсутни, за оне који су оправдано спречени. Јер није природно да служимо само за себе. Ни ми који смо овдје, нити они који су одсутни, нисмо „нормални“ без Бога – осим ако смо оправдано спречени и благословено одсутни.
Пјевајући ову службу, ми стичемо знање, а незнање које постоји у народу често постаје препрека да се прими ријеч Божја. Зато се молимо да нас Господ ослободи незнања и удостоји да примимо ријеч Божју, а исто тако молимо се и за оне који нису овдје. То је тај кључ – откључавање срца, душе, ума, цјелог нашег бића – да бисмо били удостојени да чујемо и примимо у душе своје оно што је Божје: оно што је смисао празника, оно што је смисао прослављања Њега, оно што је смисао службе Светога и службе нас Њему.
Ту су и наша незнања, и слабости наших ближњих који не долазе на службу. Често се дешава да на једну службу дође мајка, а не дође отац – и то није исправно, и помало је тужно: једно срце је ту, а друго остаје сакривено. Боље је да сви буду заједно, да се свакоме раздаје према његовој потреби. Јер Господ се даје свакоме према потреби. То је смисао нашег живота: да се сви очистимо, да се сви причестимо, јер свима је потребна служба Божја и свима је потребан Господ. Зато непрестано преклињемо да будемо удостојени светих дарова, Светога причешћа, и желимо да сви приступимо Светој чаши, молећи Бога да свакоме дарује оно што му је потребно. Нека вам је срећан празник, нека вам је благословена слава, и нека нам Господ, молитвама Светога Василија Великог, једнога од највећих богослова Цркве, дарује здравље, мир и духовну снагу. Амин.“
https://www.youtube.com/watch?v=T2Hgo8pnYDc
По причешћу Светим Христовим даровима – началствујући свештенослужитељ, приступио је резању и благосиљању славских приноса свима онима који Св. Василија Великог прослављају као своју крсну славу.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском дому.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
