Бесједа савинског игумана јеромонаха Макарија у манастиру Савина у Херцег Новом, 2. јануара 2026. године, послије Акатиста Пресветој Богородици
– Браћо и сестре, велики старозавјетни цар и пророк Давид написао је Псалтир, велико дело за сва она покољења која ће се до краја света и века читати и у тим Псалмима многа чудеса Божија и тајне Божије се откривају, које се откривају нама, обичним људима благодарећи благодати Божијој и кроз те тајне пре свега и откривења Божија која добијамо ми се успињемо и приближавамо Богу и кроз то стичемо познање истине, познање истинитог Бога и пре свега како да се спасемо, јер циљ наш у овоме животу јесте спасење наших душа.
У једном Псалму цар Давид каже: Отвори Господе очи моје да бих познао чудеса закона Твога. Дакле, он моли Бога да му отвори очи, да отвори његов ума, да може да позна чудеса закона Божијег. Управо, у овим речима псалма овог који цар Давид изговара је тајна нашег спасења. Сваки човек по учењу светих отаца управо треба да стекне овај закон Божији као што је велики Јован Златоусти говорио и остало је после њега, после многобројних и бесконачних беседа које је написао, једна кратка мисао: Господе, просвети таму моју. Дакле, човек пре свега мора да се моли и да тражи од Бога да му отвори ум, да Господ просвети таму нашег унутарњег бића, да просвети таму нашег срца и нашег ума и то је основни задатак који ми морамо да имамо у овоме животу и све оно што ми чинимо за наше спасење: и пост и молитву и све јеванђелске врлине које ми упражњавамо, свим тим подвизима којима се подвизавамо и покушавамо да се приближимо Богу, приносимо Богу жртву нашег живота, нашег обитавања овдје на земљи не би ли добили кроз то милост Божију- да Бог погледа на нас, на наш труд. Не на наша дела која су мањкава у свему, него на наш труд да се окрене Бог и погледа својим очима на нас и да онда, када пре свега, смири се наше срце, ниспошље нам за то благодат Духа Светога и то је једини начин да човек, достигне вечни живот. Не постоји други начин којим би човек могао да достигне вечни живот, односно да испуни закон Јеванђеља.
Ми немамо ту силу да испунимо закон јеванђеља, него та сила нам долази од Бога, од благодати Духа Светога. То је смисао нашег живота. Зато ми долазимо у цркву, молимо се Богу, долазимо на свете литургије, причешћујемо се телом и крвљу Господњом, али се и припремамо сваког дана, пре свега молитвом , као једним непрестаним односом са Богом, не само када дођемо у цркву, него и код куће и на послу, где год се налазимо, нама је неопходно да пребивамо са Богом. Дакле, то је наш живот овде на земљи и кроз то да задобијемо милост Божију, да Бог погледа на нас и да нас Он онда спасе и прими у своје наручје, усинови и да постанемо истинска деца Божија. Благодат Духа Светога је циљ нашег живота хришћанскога, говорио је и велики светитељ Серафим Саровски. Многи су читали његову књижицу:“Разговор са Мотивиловим“, па га је питао Мотовилов шта је смисао, шта то човек треба да задобије…управо Свети Серафим је потврдио ову истиниту мисао светих отаца Цркве и псалмопојца цара Давида који говори Духом Светим, да је потребно човеку да задобије благодат Духа Светога, а то значи да се отвори његов ум, да би познао чудеса закона Божијег. Да би могао да испуњава закон Господњи.
Сада, да то нама не би било апстрактно, обратимо пажњу пре свега: то прво треба да тражимо у нашем унутарњем бићу и то ишчекујемо кроз пост, молитву, јеванђелске врлине које испуњавамо, да добијемо, као апостоли што су чекали да сиђе благодат Духа Светога на њих, тако и ми чекамо милост Божију да се пројави на нама. Да не би то наше чекање било узалудно и да човек не би фантазирао да је то дошло или није дошло или он верује да неће доћи…све бива по вери нашој, сваком човеку бива. Неко одустане, каже овако је немогуће да се живи, немогуће је испунити закон Господњи. Али, то није истина. Нама је пре свега потребна вера да бисмо ми сачекали и дочекали милост Божију. Цео живот је дат управо само за то. И како ми да знамо да је благодат Духа Светога дошла на нас и да је Бог ниспослао милост своју на нас, односно да нам је опростио наша сагрешења. Раније смо говорили да постоје два начина да распознамо, како ми да знамо да нам је Бог опростио грехе. Први јесте онај да човек замрзи грех свим својим срцем и свим својим бићем и свом својом душом. Али, када добијемо осјећај мржње према греху, то значи да је на нас дошла благодат Духа Светога. Дакле, мржњу коју ми употребљавамо погрешно у овоме свету на своју браћу, ту мржњу треба окренути према греху и то може само у благодати Духа Светога човек да доживи. Ви данас имате, појаву ове савремене технологије, па она покушава и да замени Бога и то ће се и десити у неком смислу. Наравно, неће Бога моћи да замени у главном смислу, а то је овај кључни догађај.
Благодат Духа Светога ће се препознати по томе што ће човек замрзети грех. То не може нико да му да. Може да му понуди цео овај свет, све ово, али тај осећај мржње према греху, не према човеку, пазите, ту се многи заплету, па мисле да су они замрзели грех, а они мрзе човека, осуђују човека. Не! Човека морамо да волимо, да га сажалијевамо, да га осећамо као део свога тела, као брата, као пријатеља који страда, као самога себе. То је заповест Господња. Дакле, мржња према греху је потврда опроштаја наших грехова. Кад човек дође у то стање, то смо причали о томе и други осећај који је сличан овоме, али је дубљи и шири јесте да се осећамо као дужници Божији. У смислу, човек који испуњава закон Божији духовно, он се осећа увек као дужник Божији. Не као онај који Богу доприноси и чини не знам каква дела, него осећа се увек као дужник Божији. А ко испуњава, каже, телесно закон Божији, њему се чини да он нешто доприноси Богу и расте у својим очима, а у суштини расту само гордост и сујета у човеку. У те две ствари је потврда да је благодат Духа Светога сишла на нас и да је Бог опростио грехе нама. И трећа ствар коју говоре свети оци, а то је управо везано за речи Псалтира цара Давида: Отвори очи моје, Господе да бих познао чудеса закона Твога. Дакле, кад благодат Духа Светога дође и када се усели у нас по милости Божијој, у том тренутку чивек се осећа тако да му се чини, а то је истина, дакле он осећа да су сви људи у овоме свету бољи од њега и они који испуњавају закон и они који не испуњавају закон…Дакле, то је потврда истинског смирења, човек ће сићи у дубинско смирење када то позна и та тајна јесте тајна спасења и то је знак да су нам опроштени греси. Значи, када видимо да смо пре свега најгори од свих, онда је наше покајање добило смисао, јер је Бог дошао у наше срце и кроз Бога ми видимо да смо гори од свих других. И не само то. Чак и осећамо да ће се сви спасти, само ја нећу. То је сигурна потврда опроштаја наших грехова. Колико је то смирење бесконачно. То је сами Бог у нашим срцима. Онда ће се из тог стања све остало средити у људском животу. Онда ћемо имати љубав, онда ћемо волети друге као своје ближње, онда пре свега ће наше покајање имати смисла, јер у том стању, ко ће осуђивати другог, ако сматра себе најгорим ос свих? То је кључ уласка у царство небеско. То је сједињење са Богом. Такав човек ће моћи да испуни закон Јеванђеља. Откриће му се чудеса закона Господњег у његовом срцу. То је циљ и смисао нашег живота.
Многи ће рећи да је то немогуће, неки ће рећи да је можда могуће, али за њих тешко. Међутим , то је знак да немамо вере. Онај који се моли Богу…Отвори разум мој, отвори очи моје да видим чудеса закона Твог. Е, та чудеса закона Господњег су управо ова. У том стању човек долази до обожења, сусрета са Богом.
То је било могуће и у Старом Завету где се достизала мера оваквог смирења, као што је Јов, где он каже: прах сам и пепео.
Постоји једна древна прича о Светом Антонију Великом, оном великом зачетнику монашког живота, кад је он мислио да је достигао врхунац врлина , после многих година подвизавања у пустињи, па му је анђео Господњи рекао: Антоније, добро си се подвизавао, али има човек који је већи од тебе и који живи у граду. Иди код обућара тог, па ћеш видети. И он дође код њега и пита га: Какав је твој подвиг? Шта ти радиш? Каже он: Немам ја никакав подвиг, посебан. Радим и гледам људе који пролазе улицом и говорим себи: Сви ови људи који овуда пролазр спасиће се због своих врлина , а једини ћеш ти пропасти због својих грехова. И Антоније Велики схвати да он још није достигао ту меру, тог човека. Дух дише где хоће. Не мора да се иде у пустињу да би се достигла дубина овог смирења.
Приредила : Лана Остојић
