У недјељу 27. по Педесетници, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Игор Балабан. Проти Игору саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.
Сабранима у овом светом Храму бесједом се обратио началствујући свештенослужитељ Игор Балабан.
Прота Игор започео је празнично слово цитирајући дио из Посланице Ефесцима Светог апостола Павла о духовној припреми за духовну борбу. Наиме, Свети апостол Павле прави аналогију са ратником и ратничким оклопом, објашњавајући како хришћани треба да се опашу истином и праведношћу, да имају ноге приправне за Јеванђеље мира, да узму штит вјере, кацигу спасења, и мач Духа који је Ријеч Божија и истиче колико сваким нашем покретом требамо бити спремни и хитри за прихватање Јеванђеља мира будући да хришћанин никада не смије ићи ка злу или гријеху, нити крочити погрешним путевима, странпутицама, већ увијек треба да буде спреман да крене Јеванђелским путем мира, обавијен љубављу, истином и правдом.
У даљем обраћању истакао је да, прије свега, треба да узмемо штит вјере који може да угаси све ватрене стријеле зла. Иако истину људи тумаче на различите начине, ми заправо полажући нашу вјеру и наду у Господа можемо да сагледамо шта је заиста праведно и истинито. Кроз вјеру нам Бог открива шта су истина и правда. Ако покушамо да истину и правду одређујемо само сопственим разумом, увијек ћемо промашити циљ.
У том контексту, протојереј Игор Балабан се осврнуо на комунистичку идеологију која је тврдила да доноси истину, правду, једнакост и правичност међу људима. Међутим, то је довело до братоубилачког сукоба, јер је почивала на људској мудрости, а не на Божијој. Да би се по људском схватању остварила таква наводна правда и једнакост, многи људи морају да страдају и како се види из примјера потребни су стварни ратнички оклопи и мачеви за борбу, док супротно томе, успостављање Божије истине и правде захтијева штитове вјере, љубави и мач Духа, који је Божија ријеч.
У другом дијелу празничног слова, прота Игор истиче да је крајњи циљ цјелокупног хришћанског живота задобијање спасења и живота вјечног. Иако Бог дарује многе благослове и у овом животу — попут тога да видимо своју дјецу и унуке здравим и живим — то није најважнији циљ. Свака породица се с временом проређује кроз генерације; то је природан ток живота и историје како подсјећа он, међутим, вјечни живот и спасење треба да буду примарни и главни циљ који се не треба запостављати и губити из вида.
У даљем обраћању отац Игор је појаснио да пост не држимо зато што је он Богу потребан, већ зато што је нама потребан.
,,Не тражи Бог од нас те приносе, не треба Богу да ми постимо. Не треба то Њему. Њему није то никаква жртва. То треба нама, ради наше дисциплине. Ради тога да бисмо се ми, као овај духовни ратник из посланице апостола Павла, да бисмо се ми мало утегли. Да бисмо ми мало стегли бедра своја, да бисмо се опасали мало јаче, да бисмо мало ојачали да можемо штит вјере да држимо. Да би могле ове ноге наше да нас носе и да буду приправне за Јеванђеље мира. Зато нама треба пост.
Може ништа да нам не значе, нажалост, ни пост, ни молитва. Све може ништа да нам не значи, ако не чинимо овако, како нам апостол Павле тражи да чинимо и како Господ од нас очекује – да буде жртва срца нашега. Да буде опредјељење нашега бића за вјечност, да буде опредјељење нашега бића за спасење и не само за наше спасење, него и наших ближњих .Да не чинимо зла људима, да не мрзимо људе, да им желимо добра“. – закључује на крају свог обраћања протојереј Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
