Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 10. децембра, уз саслужење Преосвећеног Епископа диоклијског г. Пајсија, свештенства, свештеномонаштва и професора Богословије Светог Петра Цетињског, служио је у Цетињском манастиру годишњи помен Митрополиту Арсенију (Брадваревићу), који се на данашњи дан 1963. године упокојио у Господу у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду, гдје је и сахрањен.
Након помена сабранима је о личности и животу блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Арсенија (Брадваревића) бесједио протојереј Благоје Рајковић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Његово обраћање преносимо у цјелости:
„Ваше високопреосвештенство, Ваше преосвештенство, часни оци, драга браћа и сестре.
Када се човек окрене око себе у овоме свету и када се труди да служи имену Божјем у овоме свету, који у злу лежи, увек може да дође у неко стање да помисли да је његово време најтеже од свих времена на земљи. Међутим, када се осврнемо и када погледамо уназад, када погледамо у историју, која је учитељица живота, када се сетимо наших предака, када се сетимо првих хришћана, видимо да је свако време за хришћане, на свој начин, било тешко. Тако је од почетка хришћанства, од оних речи Христових, које је Он рекао својим апостолима, да ако су Њега гонили и њих и све хришћане ће гонити, и ако су Његову реч одржали и њихову ће одржати.
Тако, драга браћа и сестре, усуд хришћанина у овоме свету је да сведочи име Христово и да претрпи све оно што овај свет њему наметне, држећи се онога свога пута који води у Царство небеско.
На данашњи дан када чинимо помен блажене успомене Митрополиту црногорско-приморском Арсенију (Брадваревићу), када се присетимо његовог живота можемо да кажемо да време у коме живимо, које је тешко, ипак није најтеже време у коме су живели наши преци и у коме је живео православни хришћанин.
Време у којем је живео Митрополит Арсеније је било по много чему тешко. Он је свој живот започео у доба Аустроугарске крајем 19. века. Рођен је 1883. године у данашњем Банату, његови преци су били пореклом из ових крајева, а отишли су тамо приликом сеоба Срба, којих је било много, не само велике сеобе под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. Митрополит Арсеније рођен је као Светислав Брадваревић 1883. године и у току свог живота искусио је многа времена, многе режиме, па и у многим државама је живео јер је то било турбулентно време – читав 20. век. Два светска рата и много других битних догађаја, пријатних и непријатних, збило се у њему. Све то је овај човек Божји изнео на својим плећима. Прво служио је Богу као свештеник, био је ожењен човек, имао је породицу. Од младости је гајио љубав према Богу, коју је наследио од својих родитеља, као и љубав према свом роду.
Завршио је Карловачку богословију пре Првог светског рата – она је у то време имала статус и ранг факултета, то јест високошколске установе. Служио је као свештеник на неколико парохија у Банатској епархији, а онда после Првог светског рата, желећи да још боље послужи Цркви у новим временима, он је уписао и Правни факултет и завршио га у Београду. Тако да је имао високо и богословско и правно образовање.
Читавим својим животом он је, и као парохијски свештеник а после тога и као службеник Црквеног суда, прво Банатске епархије а потом Великог црквеног суда, сведочио правду Божју. Тако је овај човек Божји у то време између два светска рата, које исто тако није било лако за Цркву, иако није било прогона Цркве било је многих других искушења, сетимо се само крваве литије у Београду 1937. године, све то претурио на својим плећима. Трудио се да служи Богу и своме народу онако како је најбоље могао.
Пошто је постао удовац, када му се супруга упокојила, прихватио је на молбу Патријарха тадашњег Гаврила (Дожића) да се замонаши, да буде изабран за епископа моравичког викара Његове светости Патријарха српског. И у томе својству викара патријарховог, он је провео Други светски рат држећи се храбро, мудро, проповедајући и храбрећи народ Божји у Београду у току тих великих искушења. А онда када се рат завршио и када се чинило да су та искушења прошла, дошла су нова која су за наш народ, поготово верни народ, била и тежа у неким сегментима од тих ратних искушења.
Нови комунистички режим, прво прикривено, а онда све отвореније и отвореније, борио се против вере, против Цркве, против имена Христовог. У то време многи хришћани су своју веру исповедали тајно, крштавали су децу тајно, у цркви се ретко ко венчавао у том периоду. То све показују неки подаци о којима Митрополит Арсеније пише у извештајима Светом архијерејском синоду које је редовно слао сваке године од 1947. године, када је изабран за митрополита црногорско-приморског, па све до 1954. године – до свога страдања у комунистичким казаматима. Какво је било стање Цркве у Црној Гори управо се може видети из тих извештаја у којима он помиње да је, када је дошао 1947. године у Митрополију, на 153 парохије колико их је био пре рата, изузимајући север Црне Горе који је припао Полимско-будимљанској епархији, било 66 активних свештеника. Значи 87 парохија је било упражњено. Многи од тих свештеника пострадали су у току братоубилачког рата од ’41. до ’45. године. Многи су пострадали и непосредно после рата, укључујући и блажене успомене претходника Арсенијевог, свештеномученика Јоаникија Липовца, митрополита црногорско-приморског и многих, многих других свештеника.
Када је дошао на трон Светог Петра овде на Цетињу, када је устоличен, Митрополит Арсеније се борио са разним искушењима која су задесила Цркву у то време. Наравно, човек не може да бира време у коме ће живети, у коме ће се родити, али то како ће се он поставити према том времену и искушењима која му оно намеће, то је оно што човека чини светим или га чини некада горим од звери. Тако је овај човек Божји дошавши овде одмах почео да ради како би помогао свештенству, које је било у јако оскудном стању, да се бори за поправљање његовог положаја. Имао је многа познанства у свету, па је преко њега овде долазила хуманитарна помоћ и штошта друго, а он је све то делио хришћански. Давао је свештеницима, али и удовицама свештеника чији су мужеви пострадали у току Другог светског рата. И то ће управо бити једна од замерки нових комунистичких власти на рад Митрополита Арсенија.
Трудио се, како је сам најбоље могао, да унапреди црквени живот. Био је човек кротке нарави, није био замерљив, није се много компромитовао нити конфронтирао са властима, уколико то није било потребно. Међутим, када би дошло до неких отворених напада на Цркву, он је и те како храбро устајао у одбрану Христовог имена, у одбрану Цркве Божје и то га је коштало свега онога што је ту постигао. Оптужен је од комунистичких власти да је са својим свештеницима формирао удружење за рушење поретка у Југославији и на основу лажних оптужби и лажних сведочанстава 1954. године осуђен је на затворску казну – на казну строгог затвора првобитном пресудом у трајању од једанаест година и шест месеци, а затим након жалбе Врховном суду казна му је смањена на пет година и шест месеци.
Провео је више од две године у затворима Црне Горе, прво на Цетињу а онда у Котору, где су га, нарочито овде у Цетињском затвору, злостављали иследници и затворски службеници, а директор тога затвора се према њему нехумано односио. Све то је Митрополит Арсеније описао у својим извештајима које је слао Светом архијерејском синоду и у својој преписци са адвокатима који су га заступали.
Пострадао је за веру православну мучен у казаматима више од две године. После тога му је било дозвољено да буде у кућном притвору, али му никада више није било дозвољено да се врати у своју епархију – Митрополију црногорско-приморску, на трон Светог Петра. Када му је истекла затворска казна, тражио је да буде рехабилитован и да му се врати његова епархија. Међутим, власти му то никада нису допустиле и он је, по свом пристанку на молбу Патријарха тадашњег Германа, како се не би додатно заоштравали односи са комунистичким властима, који су иначе били заоштрени, пристао да буде изабран за митрополита будимског. Али није могао ни тамо никада да оде и ступи на своју катедру, пошто мађарске власти то нису допуштале.
Упокојио се мирно у манастиру Ваведења у Београду 1963. године на данашњи дан, са својих 80 година које је провео у служби Богу и свом роду.
Када се сетимо овог његовог примера, драга браћа и сестре, можемо да будемо благодарни Богу прво што не живимо у тим временима у којима је живео Митрополит Арсеније, а опет његов пример нам указује и на пут којим треба и ми да ходимо у нашем времену. Дакле, не да будемо неко ко ће истрчавати, ко ће се намерно конфронтирати са властима овога света, али када власти овога света угрозе православну веру, када скрнаве име Христово и када прогоне хришћане и те како треба да станемо у одбрану и да покажемо да смо заиста војници Христови. Да смо заиста они следбеници који иду за Христом, да би и нас Бог, заједно са нашим дивним прецима, удостојио да видимо лице Његово у Царству небескоме, у Царству Оца и Сина и Светог Духа, коме нека је слава кроз све векове и кроз сву вечност. Амин.
Бог да упокоји душу представљеног блаженопочившег Митрополита нашег Арсенија у месту светом, у месту цветном, у месту одмора, а нама да просветли пут његовим примером сада и увек и у векове векове. Амин.“
Весна Девић
