У недјељу 26. по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија, којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма. Саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Игор Балабан и ђакон Ведран Грмуша.
Сабранима у светоме храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић, који је истакао да бисмо заиста упознали Христа као правог Спаситеља, треба да „ходамо у свијетлости“ и будемо испуњени Духом Светим, умјесто да свој живот испуњавамо свјетовним бригама и улагањем животне енергије у сабирање пролазних и трулежних богатстава.
„Сва наша вјера није само неко религијско емотивно осјећање према нечем вишем или према некој вишој сили, него је вјера заснована управо на личности Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који постаје безмјерна мјера свакога човјека који долази на свијет. Да би смо познали Њега као савршеног Бога и савршеног човјека, као истинског Спаситеља свијета и човјека, морамо да, како каже апостол Павле у овој посланици Ефесцима, да ходимо у свијетлости, да се испуњавамо Духа Светога, да наше срце и наш живот буде тако устројен, да не буду ризнице нашег бића у које ће се само смјештати бриге и богатства овога свијета, него да ће се по ријечима апостола Павла богатити Духом Светим“.
У даљем обраћању прота Никола упозорава да не треба тражити пречице у двигу поста и припреми своје душе за један толико важан и величанствен моменат какав је оваплоћење Бога Логоса. Он сугерише да би, уколико би људи дио времена које проводе на друштвеним мрежама заправо посветили посту, молитви, чињењу добра, евидентирали значајан духовни напредак:
„Немојте никада да се трудимо да себи нешто олакшавамо, да покушамо некако скраћеним неким варијантама да постимо, да вођени логиком овога свијета да желимо некако да се провучемо. Немојмо! Јер тако се не радујемо празнику, не припремамо себе и своје душе да постану она мала Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Јер ако то припремамо, онда нам никад неће бити довољно поста, онда нам никад неће бити довољно молитве, Кад год и колико год да се молимо, увијек ћемо осјећати да је то мало и премало у односу на оно шта добијамо, а да не говоримо у односу на то колико времена трошимо на неке друге ствари, друштвене мреже и телефоне, а кад би покушали макар десети дио тога да уложимо да се бавимо молитвом, видјели би како се наши амбари духовни пуне и како се мијења човјекова личност, како одједном добијемо неке духовне дарове и обрисе које до тада нисмо имали и нијесмо код себе препознавали'“.
У наставку, прота Никола је изнио своја размишљања о величанственој тајни оваплоћења Господа Исуса Христа кроз рождство од Пресвете Богородице. Он то описује као непојмљив дар и величанствен израз Божије љубави и повјерења Божијег у сваког човјека. Уколико бисмо макар на тренутак могли разумјети ову тајну, потпуно бисмо се предали Богу и промијенили се, а та промјена би потом утицала и на наше односе са свим свијетом и у нама и око нас.
„Вријеме поста је прилика да се припремимо за један велики величанствени догађај. Бог се рађа од Пресвете Дјеве, Бог долази у свијет. Бог непојмљив, несхватљив, необјашњив, неописив постаје један од нас! Какав величанствен догађај! Каква велика тајна која се открива пред нама, какав дар Божији за човјека, какво повјерење и каква љубав Божија према човјеку! Кад бисмо макар и на тренутак то могли да осјетимо, сав свој живот, сво срце своје, сву душу своју предали би само Богу и загледани у Њега мијењали би се изнутра, а онда би мијењали и наше међуљудске односе.
Нека би Господ подарио свима нама те духовне очи, да видимо љепоту свега онога што је Бог створио, да видимо узвишеност и достојанство људске личности, да смо створени по лику Божијем, да нам је Бог дао ово тијело да постане не амбар у коме ћемо да смјестимо бриге и амбиције овога свијета и богатство овог свијета, него тијело које ће постати храм Духа Светога. Да се тиме богатимо, да нам никад не досади да једни другима чинимо добро. Нека се тај рај усели прво у срцима нашим, а онда и у нашим домовима, у нашим храмовима, у нашим мјестима гдје боравимо, гдје радимо и гдје живимо да би се тако слава Божија ширила у све дане нашега живота и до краја свијета и вијека“, поручио је на крају пастирског слова протојереј Никола Пејовић.
Бесједа о. Николе Пејовића – видео
Текст, фото & видео: Борис Мусић
