Празник Ваведења Пресвете Богородице прослављен је торжествено у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење браће свештенослужитеља овог древног храма: протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића.
На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Перовић.
– Срећан и благословен празник, драга браћо и сестре, и вама који сте овдје у цркви и вама који сте напољу под кишобранима, малим и великим. Сви смо сабрани око исте светиње и сви слушамо исту ријеч Божију. И, ако Бог да, на крају ове Свете литургије том Божијом ријечју ћемо се и причестити.
Божија ријеч нас је створила; без Божије ријечи не можемо живјети. Божијом ријечју се стално обнављамо, слушамо је и преиспитујемо се пред њом као пред огледалом: како стојимо пред Богом, да ли идемо правим путем живота. Данас, по Божијој вољи и временском реду, дошло је вријеме да прославимо празник Ваведења, Увођења Пресвете Богородице у Храм Господњи. Тај догађај јесте почетак новозавјетног дјела спасења. Најприје је требало да Пресвета Богородица, као дјевојчица, буде уведена у храм који је био својеврсно училиште – дјевојачки институт, припрема дјевојака за будуће дјевојаштво и, ако Бог да, за будући брак, да буду домаћице и мајке и тако даље.
Зашто је важно нагласити да наше дјело спасења почиње са дјевојчицом? Зато што ће се наставити преко Онога који ће сисати дојке те будуће жене. Ваља нагласити да је наше спасење почело од дјевојчице и од одојчета. А шта је ту битно? Битно је да се види да Бог није хтио да нам истину спасења „свали на главу“ као нешто што не можемо прихватити, него је кренуо од првога до посљедњег трена нашег постојања и показао да је Божија истина – нешто што се развија, што се временом открива.
Као и ова наша дјеца, полазници Гимназије Светог Саве, који иду прво у први разред, па није ред, нити има смисла, да им предајеш градиво из четвртог разреда, нити се може ученицима отварати наука која се изучава на факултетима – све у своје вријеме, каже наш народ.
Погледајмо шта смо читали у Апостолу. Замислимо се над истином која је прошла вијекове и хиљаде година. Божија светиња се најприје чувала у шатору који се склапао и расклапао, зависно од тога куда је ишао изабрани народ Божији – од египатског ропства до Обећане земље. Та Божија истина се из покретног шатора пренијела у велики храм који је саградио Соломон од најскупоцјенијег материјала и уз помоћ најбољих мајстора. Та светиња је затим из велелепног храма прешла у трошни и неугледни Зоровавељев храм, који су људи подигли како су могли када су се вратили из вавилонског ропства. И на крају највеће чудо – та светиња, која се чувала у монтажном шатору, у величанственом храму и у скромном храму, прешла је у утробу једне изабране Дјеве.
Све се то мијења, а све је исто. Ако је од срца, ако је од чисте вјере – једнака је светиња и камено здање, и платнени храм, и утроба једне изабране, Богу посвећене Дјевојке.
Ако је тако са Божијом светињом, онда је тако и са нама. Једнака светиња се припрема у нама без обзира какви смо, гдје смо, шта смо. Једино се од нас тражи да искрено вјерујемо у ту светињу. Не по нашим предиспозицијама, не по заслугама, него по Његовој љубави она ће се сигурно уселити у наша срца.
Скоро је један младић рекао: „Не знам да ли је Бог нешто спремио за мене и да ли сам ја у Божијем плану.“ А одговор гласи: чим постојиш, ти си у Божијем плану. Бог је од тебе намјерио да начини светињу у којој ће сакрити и сачувати своју истину, и та истина ће клијати у свакоме од нас.
Господ каже да су дарови различити – неко рађа тридесет, неко сто, неко шездесет. То је већ друга прича. А ова јутрошња нас позива, на самом почетку Божићног поста, да смо сви позвани. Нема достојних и недостојних – сви смо подједнако смртни, подједнако грешни, подједнако недостојни, а пред Божијом љубављу – сви смо дјеца Божија.
Зато нека нам је свима на здравље и на спасење овај велики и благословени почетак. Да се данас лијепо причестимо – ко је крштен, ко пости, ко се припремио; а ко није, нека се припрема – да Христово Рођење дочекамо како треба, онако како су наши стари дочекивали.
И да, ако Бог да, и ми пренесемо овој новој дјеци да је свако људско биће створено да носи у себи Божију светињу, и да га та светиња обликује од дана рођења до вијекова вијекова“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Бесједа о. Гојка Перовића – видео
Потом су сви они који су се припремали приступили Светој тајни причешћа.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
