Круна недавног боравка на Косову и Метохији о. Јована Васића и његових ораховачко-перашких парохијана, била је посјета манастиру Високи Дечани и поклоњење моштима Светога краља Стефана Дечанског.
„Отвориле су се двери Царства небеског и дала нам се свјетлост будућег вијека“. Овим ријечима је парох ораховачко-перашки, слушаоцима Радио Светигора, пренио своје утиске са прославе ктиторске славе Високих Дечана, појашњавајући да је одлазак на Косово и Метохију у ове новембарске дане за његову парохију само наставак пута започетог прошле године када су први пут саборно, као заједница, походили Метохију.
Отац Јован Васић, парох ораховачко-перашки, заједно са осам парохијана, кренуо је на поклоничко путовање у суботу 22. новембра у раним јутарњим часовима,. „Толика је била благодат и благослов прошлогодишњег путовања да смо читаве године носили жар тог сусрета“, каже он, наглашавајући да се жива жеља за повратком на Косово и Метохију рађала спонтано, вођена, како истиче, „вољом Божијом и призивом Светог краља“.
Пут којим су кренули водио их је преко Албаније, гдје су у Љешу имали прилику да обиђу овај древни град и Храм Преображења Господњег. То неочекивано заустављање, узоковано кваром једног од возила, каже отац Јован, било је испуњено „добром вољом људи који су нас примили, и благодаћу која се показује онда када је не очекујеш“.
Долазак у Грачаницу, гдје их је примио отац Бојан Крстић са породицом и парохијанима, био је прва велика радост тога дана. „Најмање је то била вечера, а највише њихово гостопримство, свједочанство љубави“, каже отац Јован. У селу Гуштерица су преноћили, а већ у зору кренули пут Ораховца, гдје су служили Свету литургију. Ово сабрање прота описује као дубоко симболичко, прожето везама двије парохије истог имена – боко-которског Ораховца и метохијског Ораховца. „То је велика тајна да су нас Господ, Пресвета Богородица и Свети Ђорђе повезали. Као што је отац Милан рекао: два града, два мјеста, два храма – једно срце“, наглашава отац Јован, додајући да је то за њих било снажно литургијско искуство. Света служба Божија је протекла у саборности и радости са поклоницима из Београда и мјештанима.
По изласку из Ораховца, поклоници су наставили пут ка Великој Хочи, гдје су обишли метох манастира Дечани и породицу Петровић, а затим манастир Зочиште, гдје их је примио игуман Стефан са сабратом Антонијем. Разговор са игуманом био је, по ријечима оца Јована, дубок и братски. „Игуман Стефан нам је показао маслину – сорту која успијева у Зочишту. Он много воли Боку“, каже он, истичући да тај мали знак има за њега снагу свједочанства старог духовног јединства. Присјетио се отац Јован и свог ујака, архимандрита Мирона (Косаћа), који је три деценије служио у Метохији, наводећи да је та веза његове породице и ове земље дубока и жива, и да није случајно што је на овом путовању била тако видљива.
Наставак поклоњења водио их је ка Призрену, гдје су се поклонили Богородици Љевишкој и посјетили Храм Светог Ђорђа, чија љепота и историја су на све њих оставили снажан утисак. У Манастиру Светих Архангела дочекао их је отац Дионисије, а затим су се у вечерњим часовима вратили у Грачаницу. Ту их је, непосредно пред затварање манастира, дочекала искушеница Мaја из Тивта и показала им, како каже отац Јован, „фреске, сваки детаљ, па чак и тајни пролаз у сводовима, припремљен за молитву краљице Симониде“.
У Призрену, у Саборној цркви Светог Ђорђа, ходочашће је добило још један дубоко симболичан моменат. Отац Јован, протиница Мара и парохијани купили су филигранско сребрно кандило – рад призренских мајстора, чувених настављача древне умјетничке традиције овог града. „То смо кандило узели за нашу Цркву Светог Ђорђа у Ораховцу, да гори крај иконе Богомајке Превлачке. То је древна икона прве Српске архиепископије, заштитница Ораховца и читаве Боке“, објашњава протиница, истичући њихову заједничку жељу да оставе видљив траг љубави према светињама које нас чувају.
Посебну радост за оца Јована представљали су сусрети са духовном сабраћом. „Као богослов 2007. године, на пријемном испиту у Грачаници, упознао сам оца Јована Радића из Ораховца. Ту смо се зближили, а сад, послије скоро двадесет година, опет смо се срели“, каже он, додајући да је и сусрет са оцем Миланом, парохом ораховачким, био подједнако снажан.
Круна путовања била је прослава ктиторске славе у манастиру Високи Дечани, на празник Светог краља Стефана Дечанског, 24. новембра. На Литургију су стигли са малим закашњењем, али управо у том тренутку, каже отац Јован, догодило се нешто што је дубоко доживио. „Кад сам ушао у манастир, као да се човјек из овоземаљског живота одједном нађе пред отшкринутим дверима Царства небеског“, подјећајући слушаоце „Светигоре“ на уводно слобо бесједе владике Илариона, наглашавајући да је литургијска свјетлост била толико снажна да „разум и логика остају по страни, и све се доживљава срцем. Отвориле су се двери Царства небеског и дала нам се свјетлост будућег вијека.“ „Свако је био једно срце и једна душа, као код Светог Василија“, додаје прота Јован, наглашавајући саборност у свечаној Литургији којом је началствовао Митрополит Теодосије.
На повратку су прошли кроз Колашин, гдје је недавно откривен споменик блажене успомене Митрополиту Амфилохију. Отац Јован истиче да је управо тај сусрет био молитвени завршетак читавог ходочашћа: „Митрополит Амфилохије био је неко ко нас је, да кажем, на крају додатно благословио. Он је наш духовни узор, педагог и светионик косовско-метохијског завјета.“ Подсјећа да је Митрополит читав живот учио народ да Косово и Метохија нису само земља већ духовни темељ, завјет који није историјски него есхатолошки, „завјет васкрсења“.
Гостовање о. Јована Васића можете послушати на линку: Радио Светигора
Наташа Стефановић
