Установљење Божићног поста, као и осталих вишедневних постова, односи се на рани период хришћанства. Језгро, из којег се развио Божићни пост био је пост уочи празника Богојављења. Рођење Христово и Богојављење су првобитно чинили један празник. Од самог почетка, за дан који је претходио празнику Богојављења (који данас називамо Крстовдан), подразумијеван је потпуни пост. Као његов образац послужио је ранохришћански пасхални пост, који је значио уздржање од било какве хране и пића један или више дана. Раздвајањем Божића и Богојављења на два самостална празника, Божић је сачувао опште устројство богојављенског богослужења и добио је своје посебно навечерје (Бадњи дан), који је такође био дан потпуног поста. Након неког времена, пред Бадњи дан је установљено неколико дана поста, слично томе како је пред ранохришћанским пасхалним једнодневним или дводневним постом већ у 4. вијеку настао вишедневни Велики пост.
Тако св. Јован Златоусти у једној од својих проповиједи, произнесeној у Антиохији 386. године, свједочи о припреми за Рођење Христово, која почиње пет дана пред Празник: “Ускоро долази празник, који је више од свих празника достојан поштовања и части и који са сигурношћу можемо назвати мајком свих празника… Увјерен сам да ће многи у тај дан сигурно доћи и приступити тој духовној Жртви. Стога, да нам то не би било на суд или на осуду, него на спасење душе наше, већ сада вас упозоравам и молим да се свако од вас очисти и потом приступи Светим Тајнама. Нико да ми не каже: стидим се, савјест ми је пуна грјехова, носим тешко бреме. Период од ових пет дана је довољан за то да се очистиш од мноштва гријехова, ако будеш трезвен, ако се будеш молио и стражио.“[1]
Већ од четвртог вијека и западни црквени писци помињу пост пред празник Рођења Христовог. Од петог вијека на латинском Западу постепено се развио обичај Адвента – периода припреме за празновање Рождества, са посебним богослужењем, држањем поста и у 11. вијеку уведеном забраном вршења вјенчања у том периоду.
На Истоку се потпуно сагласна свједочанства о Божићном посту односе тек на 9. или 10. вијек. Нарочито је вриједан податак о пракси Цариграда и Палестине, због тога што је управо она ушла у основу касније православне традиције. У Цариграду се о посту пред празник Рођења Христовог само успутно говори у “Томосу сједињења“, познатом саборском документу из 920. године, посвећеном проблему другобрачних, који је ушао у корпус канонског права Православне Цркве: “… дану Рођења Христа и Бога нашег претходи пост“. Нажалост, из овога се не може сазнати колико је сам пост трајао. Постоје текстови који су и старији од “Томоса сједињења“, који помињу Божићни пост, као што су зборник канона који се приписује св. Никофору Исповједнику, а такође и неки текстови који се приписују Анастасију Синаиту. Из коментара Теодора Валсамона сазнајемо да у његово вријеме (1140 – послије 1199) нису били познати древни канони који помињу Божићни и Петровски пост. У коментару на 69. апостолско правило[1] он говори: “Примјећујемо из овог правила, да у строгом смислу ријечи постоји само један 40-дневни пост, који се односи на Пасху, – јер кад би било других, правило би их такође поменуло. Али, ако ми постимо такође и друге постове, који се односе на друге празнике: светих апостола, Успења Пресвете Богородице и Рођења Христовог, нећемо због тога да се стидимо.“[2]
Валсамон помиње и “Ктиторске Типиконе“ који су представљали документе различитих византијских манастира. У њима Божићни пост има 40-дневно трајање већ од краја 9. вијека. Тако се у студитском Ипотипосису из друге половине 9. вијека овај пост назива “Филиповим“ – другим ријечима, он треба да почне одмах послије 14/27 новембра и самим тим траје 40 дана. Од друге половине 11. вијека у Евергетидском Типикону утврђују се правила о начину поста (која су приближно иста оним која налаже данашњи Типик). Цариградски патријарси, који су се држали “евергетидске“ праксе, сматрали су неопходним да се 40-дневни пост пропише за све хришћане. Тако је патријарх Лука Хрисоверг, сагласно Теодору Валсамону, при расуђивању овог питања писао да је, будући да трајање Успенског и Божићног поста није указано никаквим писменим извором, потребно придржавати се неписаног црквеног предања и држати пост пред Успењем послије 1. августа, а пред Рождество послије 14. новембра.
Период Божићног поста не представља особити литургички период, као што је то случај са Великим постом. Божићни пост има више “аскетску“, него “литургичку“ природу. Но, ипак се и у периоду овог поста у богослужбеном животу Цркве издвајају одређене литургичке особености које указују на предстојећи празник. Тема долазећег празника Рођења Христовог у богослужењима овог четрдесетодневног припремног периода се указује постепено. На самом почетку поста, ни у једној богослужбеној пјесми или стихири се још увијек не помиње Рождество, а онда након пет дана, уочи празника Ваведења Пресвете Богородице, у ирмосима пјесама канона слушамо прву најаву долазећег догађаја: “Христос раждаетсја, славите!“ Од тог момента започиње промјена у богослужбеном ритму и устројству нашег црквеног живота. “Као да назиремо негдје у даљини свјетлост највеће од свих могућих радости – долазак Бога у Свој свијет!“ (А. Шмеман). Као додатак празничним службама припремног периода за празник Рођења Христовог, нпр. 19. децембра, када славимо светог Николаја Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне стихире са божићном тематиком. Црква на тај начин најављује долазак Христа, оваплоћење Бога, Његов улазак у свијет, ради спасења и преображаја самог свијета. Такође, у двије недјеље пред Божић, Црква помиње Праоце и Оце: старозавјетне пророке и свете праведнике који су наговјештавали долазак Христов, претварајући својом пророчком мисијом историју у очекивање спасења и Божјег обновљења човјека. На пет дана пред Празник, Црква започиње претпразништво Рождества, чија је литургичка структура слична Страсној седмици пред Пасху, управо зато што је Рођењем Богомладенца започето Његово спаситељно служење ради нас и ради нашег спасења.
[1] PG. 48. Col. 752–753
[1] Видјети: Свештени канони Цркве, превео и приредио еп. Атанасије (Јефтић), Београд 2005, стр. 53-54
[2] Атинска синтагма, Атина 1854, стр. 577
Текст је првобитно објављен у часопису Светигора, број 317 (2023)
