Пише: Живојин Ракочевић
„Десила се саобраћајна несрећа код Манастира Долац, магла је велика, има полиције”, јавља Синиша Живић, најбољи познавалац косовских путева. Срушени Манастир Долац је видиковац са коjeг се пружа поглед на велики део Метохије. Све је покривено маглом, изнад које су сунце и врхови Проклетија под снегом. На путу према Пећи грађевинске машине, које праве нову траку пута.
Траса се прекида код бензинских пумпи, споменика тзв. ОВК, а у селу Дреновац пролази поред греда и стубова уништене српске куће. Јуче су од ране зоре у ту метохијску маглу, свим путевима и са различитих страна кренули Срби у Високе Дечане. Хиљаде људи, десетине аутобуса, организовано и појединачно улазе у заштићену зону Високих Дечана. Пункт Кфора је кула покривена маскирним мрежама, додатно заштићен бетонским препрекама око којих су због лепшег утиска постављене дрвене летвице, па личе на велике корпе за цвеће са „засађеном” пластичном травом.
„Добро сам, како овде да будем лоше”, говори један ходочасник из Краљева, а онда се чују различити дијалекти српског језика од Далмације, Бањалуке, Новог Сада, Берана, Никшића, Подгорице, Грачанице, Косовске Митровице.
Из Бара је дошао свештеник и иконописац Никола Радовић, он је братанац Митрополита Амфилохија Радовића. У рукама држи књигу свога другог стрица Добрије Радовића. Донео је за манастирску библиотеку, јер се Добрија упокојио пре неколико дана, на Аранђеловдан. „Добрија је овде био годину и по дана, живео је ту. Има песму посвећену дечанској лепоти”, каже са сузама у очима.
А у тој књизи чудног имена „Сведраги ми брате Хипократе” стоји стих: „Мајке носите децу Дечанима”. Два дечака из повратничких села су, играјући се по трави, поквасила ноге. Магла се подигла, а њих двојица суше чарапе на прозору манастирске трпезарије и босих ногу играју игрице на мобилном телефону.
„Светлост кроз коју сија Христос спаситељ, је наш Свети краљ Стефан Дечански”, говори игуман Сава Јањић о српском краљу, ктитору Високих Дечана, који је 1327. године, на месту где се спајају сурове Проклетије, и плодна равница Метохије, где извиру киселе воде, расту кестенове шуме, подигао своју најважнију задужбину. Како су се среле различитости у природи, тако су се средином четрнаестог века – баш на овом месту – нашле све супротности наше духовности, културе и уметности. Срела су се два генијална човека, Архиепископ Данило Други и фра Вита Которанин. Из њиховог рада настала је најлепша балканска црква и јединствена целина која говори језиком и истока и запада, Византије и романике, континента и Медитерана.
У тој целини су се слиле све најважније супротности нашег духа, културе и простора, тако је настала прва највећа синтеза наше уметности, тако је настао дечански кључ за разумевање уметности, религије и живота.
„Као што су монаси одани светињи, и сви ми сабрани данас овде клањамо се нашем светитељу краљу највише прослављаном од свих владара. Њега је Господ благословио да овде буде темељ – стуб нашег живота и опстанка”, рекао је у беседи на Литургији Митрополит рашко-призренски Теодосије.
Он је са заједно са четрдесет три свештеника и Епископом новобрдским Иларионом, изаслаником Патријарха Порфирија, служио службу Божију.
„Овај свети храм мирише и лепотом својим сија као да је испитан и очврсао у огњу искушења. Што више вихор искушења нападају ово свето место, оно лепше сија, оно се даље се чује, оно лепше мирише”, рекао је владика Иларион.
„Ко је могао замислити да ће се верници причешћивати испред дечанских врата, поред оволике цркве”, говори једна старија госпођа док игуман Светих Архангела код Призрена причешћује групу верника из Подгорице.
„Раширених руку нас дочекују овде”, говори за великом дечанском трпезом Милена Парлић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију, задужена за сарадњу са Српском православном црквом и бригу о културном наслеђу.
Шта ове људе доводи у Високе Дечане? Како је могуће да се овде баш сада окупља највише људи у протеклих осамдесет година. Са старих фотографија између два светска рата могло би се закључити да их је тада можда било више. Крај је празника, у Високим Дечанима остају монаси, већина верника одлази поред нових кућа и кроз остатке дрвореда ораха које су некад садили Титови омладинци. Свако носи своје Дечане са собом.
Извор: Политика
Фото: Ж: Ракочевић
