Свечаном додјелом књижевне награде “Косто Нинковић”, побједницима поетског конкурса “Без граница”, 15. новембра, у Парохијском дому у Никшићу одржано је друго вече Фестивала “Под липом”.
Већ трећу годину за редом, у оквиру новембарског репертоара Никшићке културне сцене, Арт клуб „Прво писмо“ организује Фестивал „Под липом“ и, како наглашава Савва Радулович, руководилац овог клуба, из године у годину прераста у једну озбиљну манифестацију, која мирише на она времена док су липе још увијек биле људи и правиле хлад нашим бригама, под чијим су се крошњама дешавали важни књижевни сусрети, на заиста чувеном корзу који је и сад главна вена града. „Више него икад, ово је град са важном културном биографијом, град који је окупљао најважнија књижевна имена, у који су радо долазили и увијек се враћали многи. Радујем се да смо добили, на неки начин, и потврду тога, па смо постали кандидати за Европску престоницу културе, и нимало не сумњам да ћемо истрајати на том задатку. И поред широког спектра фестивала и догађаја разноразног карактера, вјерујем како ће се и овај Фестивал уписати на ту мапу која промовише лијепу и важну ријеч“, наводи Радулович.
Она се најприје обратила стиховима Коста Нинковића: Нигдје лошег/Нигдје грешке – Нигдје ништа/Све у савршеном поретку/Све на правом мјесту/Све у своје вријеме/Сваки ме атом/Овога свијета воли – након чега је додала како је овим Костовим стиховима отпочела своју прву промоцију поезије прије десетак година и десет година је носила ову причу у себи, захвална Господу што је омогућио да она постане стварност и да овом неправедно запостављеном пјеснику продужи трајање.
Свечаност је отворила предсједница Скупштине општине Никшић, Милица Лалатовић Жижић кратком бесједом: „Косто Нинковић, пјесник, мислилац и витез, припадник царског свештенства, никада није узмицао пред опасношћу, изазовима и бројним ограничењима, која пречесто намеће сурова друштвена збиља. Увијек уз свој народ, уз Мајку Цркву, дубоко загледан у себе, успијевао је да буде изнад свега ефемерног и пролазног и заувијек остане близак Христу. Није ни чудо, што као такав, задуго није могао да заузме мјесто, које му је по особености поетике и снази умјетничког израза заиста и припадало. Ишао је супротно смјеру, организовано је умирао, да би се данас родио, да би мртав говорио, љепше, разговјетније и убједљивије од свих који су се клонили трновитих стаза, јер Коста данас воли сваки атом његовог Никшића и Требиња, његове Црне Горе и Херцеговине и много, много шире. Био је непоновљив, непобитан доказ да Бог, када одлучи да неког дарује, не штеди. У том контексту је овај фестивал, књижевни конкурс и награда, која носи Костово име лијеп су и значајан дио укупног, културног мозаика Никшића и од неизмјерног су значаја за све који културу живе и воле. На самом крају овог обраћања, најискреније честитам овогодишњим лауреатима, као и организаторима Фестивала на још једном лијепом догађају, који су поклонили свом граду.“
На поетском конкурсу „Без граница“, који такође организује Арт клуб „Прво писмо“, жири у саставу: Матија Бећковић, Вишња Косовић и Александар Ћуковић, одлучили су да ове године добитници буду: Алексије Гргур са пјесмом „Траг“, Милан Гајић са пјесмом „Преданост“ и Тијана Драганић са пјесмом „Бичеви“. Главна награда „Косто Нинковић“ припала је Андрији Радуловићу за високе домете у поетском стваралаштву.
У име чланова жирија, мр Александар Ћуковић истиче: „Радуловићу је припала награда за „високе домете у поетском стваралаштву“, а ријеч је о аутору који представља јединствену и незаобилазну појаву на нашој савременој књижевној сцени. Његово стваралаштво, не само да је афирмисано високим књижевним наградама,већ је и присутно у престижним европским и свејтским часописима, антологијама, чиме је постао један од наших најважнијих и најпревођенијих аутора. Критика, како новинска, тако и академска, често истиче његов значај, називајући га нашим најпревођенијим пјесником чији су стихови нашли пут до читалаца широм свијета. Збирка „Откуп“ посебно се издваја као ризница антологијских стихова који се лако урезују у памћење и у којој се осликава Радуловићева способност да кроз једноставне, али дубоке емотивне стихове проговори о универзалним темама које додирују сваког читаоца. Његов глас, који је одјекнуо широм меридијана, сврстава га у сам врх наше савремене поезије. Награда, коју додјељујемо Андрији Радуловићу, није само признање његовој књижевној величини, већ и одраз дубоког поштовања према његовом доприносу савременој литератури.“
Када је ријеч о награђеним младим пјесницима на поетском конкурсу „Без граница“, поредак је следећи:
„Пјесма „Траг“ Алексија Гргура носи дубоку симболику и представља један од најснажнијих примјера савремене поезије која изражава унутрашње трагање за смислом, постојањем и неизбјежним губитком. Пјесник се користи богатим и слојевитим алегоријама у којима се преплићу историјски, митолошки и лични мотиви, стварајући амбијент који илустује један универзални и бескрајни процес потраге за нечим што остаје недостижно. Ова пјесма се може тумачити као метафора личног и духовног трагања, које не води до дефинитивног открића, али поново открива нове и дубље истине о процесу самог трагања.
Кроз лакоћу и једноставност стиха, Милан Гајић у својој пјесми „Преданост“ изражава дубоке, философске мисли о људској егзистенцији, али и о духовним аспектима љубави и преданости. Аутор кроз стих нуди потпуну трансформацију погледа на живот и љубав, приказујући их као кључне аспекте људске егзистенције. Гајић овом пјесмом смјело показује величину људске преданости и значај љубави као највише и најистинитије стварности.
Фрагментарна пјесма „Бичеви“ Тијане Драганић, која наличи плету од удараца ријечима представља својеврсну, егзистенцијалну осуду духовног пада и упозорење о казни, која стиже изнутра. Драганић тијело супроставља празнини као коначној судбини преиспитујући смисао и познате границе. Бич као оптужба и симбол у том контексту даје снажан печат причи о пропасти, аутентичности, дехуманизацији и празнини која настаје након моралног пада.“
Своје стихове говорили су награђени пјесници, а прије него је прочитао неколико својих пјесама, Андрија Радуловић, добитник главне награде „Косто Нинковић“ обратио се публици ријечима: – Благодарим и честитам Никшићу Европску титулу и да кажем да ме са Костом Нинковићем упознао Милутин Мићовић, прије тридесетак година, када смо оснивали Књижевно друштво „Његош“ са још два пјесника, а помагао је и Митрополит Амфилохије највише. Госпођа Жижић је фино рекла, а то је најприкладнија ријеч за Коста, да је био витез, то је права ријеч за Коста Нинковића, јер је он то стварно и био. Био је необичан човјек, одважан, пјесник. Последњи пут сам га видио на Вирпазару, причали смо о обнови Лесендра и да то буде град пјесника. Он се чудио откуд ми та идеја, а прихватио је то као нешто важно и веома могуће да се оствари. Надајмо се да ће се то једног дана и десити.
Пред крај вечери, отац Миодраг Тодоровић, надахнуто је бесједио о животу и стваралаштву Коста Нинковића, присјећајући се пријатељских дана с њим и необичних догађаја које је подијелио са одушевљеном публиком.
Вече је својим присуством уљепшао Хор Светог Новомученика Станка, а Арт клуб „Прво писмо“ додијелио је професорици Ленки Дурутовић специјалну захвалницу уз образложење да као „да је управо изашла из пјесме Лазе Костића и активирала својим чудесним шармом цио свој хор не би ли је пратили у овим дивним нумерама, којим три године заредом обогаћује наш програм“.
Извор: Арт клуб „Прво писмо“
Фото: Дадо Петрић
