Пренос Светог Арсенија из Ждребаоника у Косијерево 1884. године
Прва дужност од општег духовног и историјског значаја коју је дотадашњи администратор Захумско-рашке епархије архимандрит Митрофан Бан, као новоименовани митрополит црногорски (на ову службу наименован у мају 1884, послије упокојења митрополита Висариона Љубише априла 1884. године) имао да изврши, био је пренос ћивота са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског (+1266) у манастир Косијерево.
Администратор Митрофан је упутио даниловградском надзиратељу проти Јовану Бошковићу допис којим је наредио да сво свештенство из Бјелопавлића дође са одеждама у манастир Ждребаоник да би учествовало у литији са моштима Св. Арсенија.
Расписима администратора Митрофана, од 31. августа 1884. године, наређено је свештенству у Грахову и Рудинама да сачекају мошти Св. Арсенија крај цркве у Тушини, а свештеницима из Бањана и Опутне Рудине да дочекају мошти код самог манастира Косијерева. Митрофан је приспио у Ждребаоник 4. септембра. Пред полазак Светитеља, његове свете мошти је архимандрит Митрофан, уз помоћ протођакона Филипа Радичевића, преобукао у нове архијерејске одежде. Сутрадан, послије раном зором одслужене Свете литургије, свечана литија са ћивотом Светога Арсенија кренула је пут манастира Косијерева. Литија је била устројена по највишим црквеним прописима: на челу је ношен литијски крст а иза њега два црквена барјака, одред од 100 војника у пуној опреми а за њима 50 војника без оружја, јер су наизмјенично са свештеницима носили свети ћивот. Испред самог ћивота ношене су две рипиде и два црквена барјака. Осам свештеника у одеждама носило је свети ћивот а за њима су ишли свештеници на челу са наименованим епископом Митрофаном. Уз свештенство, ћивот су пратили и војвода Божо Петровић, предсједник Министарског савјета испред Књажевске владе и војвода поп Ристо Бошковић, а за њима двије чете војника у знак почасти али и као обезбјеђење.
Прва станица је био Никшић, гдје је ћивот смештен у цркву Светих Петра и Павла. Током ноћи, свештенство је читало Свето Јеванђеље, молитве и акатисте. Ка одређеном циљу из Никшића литија је кренула у зору 6. септембра, у пратњи никшићког и околног свештенства. После дана хода, ћивот је донесен у цркву Светог Георгија на Тупањ у Бањанима, гдје је и преноћио. Као и у Никшићу, свештенство је током цијеле ноћи читало свете молитве а народ је приступао да се поклони Светитељу. Сутрадан, 7. септембра, уочи празника Рођења Пресвете Богородице, како је било и одређено по распореду, ћивот је донесен у манастир Косијерево. Прије уношења у свети храм, ћивот је у трократној литији обнесен око цркве а потом, уз појање тропара, унијет и положен на почасно мјесто испред иконостаса.ж
На празник Мале Госпојине, када је иначе био велики сабор народа у Косијереву, новоименовани епископ Митрофан је началствовао Светом литургијом уз саслужење већег броја свештеника из Бањана и околине, који су допратили ћивот са Светим моштима и учествовали у овом несвакидашњем литургијско-народном сабрању. Као што значај историјског догађаја налаже, Митрофан је одржао свечану бесједу. У првом дијелу је описао животну путању и монашки подвиг Светог Арсенија. Посебну пажњу посветио је његовој блиској сарадњи са Светим Савом, који га је, увидевши његово богољубље и ревност за Дом Божји и поставио за свог насљедника на столици поглавара Српске Цркве (1233–1263). Бесједом архимандрита Митрофана је окончана ова црквено-народна свечаност, какве није било у српском народу, по ријечима свједока, од преноса моштију Светог Саве из Трнова у Србију.
Повратак Светог Арсенија у манастир Ждребаоник 1919. године
Дружина од 47 угледних представника племена Бјелопавлића обратила се 29. маја 1919. године Никшићкој конзисторији писмом којим су обавијестили епархијску власт да желе да се мошти Св. Арсенија врате у манастир Ждребаоник, и ради тога су тражили благослов. Први члан Конзисторије, прота Милан Михаиловић је 30. маја примио молбу али потписници нису сачекали одговор већ су пошли до Острога и узели ћивот са моштима и пренијели их у Ждребаоник. О доласку моштију обавијештен је начелник општине Даниловград и прота Срдан Поповић, парох слатински и дугогодишњи старешина манастира Ждребаоника. Њему је из Конзисторије јављено да се пренос врши без знања и одобрења црквене власти али да због светиње припреми за дочек све што је потребно.
Уз мошти повели су и јеромонаха Пахомија Ивановића који је тада био у Острогу као чувар ћивота. О доношењу моштију и полагању у цркву, Конзисторију је известио Марко Савићевић, бивши народни посланик, телеграмом у коме је навео да је „на најсвечанији начин дочекало мошти угодника преко десет хиљада душа“, а истовремено је затражио одобрење да јеромонах Пахомије остане до даљњег уз ћивот у манастиру Ждребаонику. Аутентичан опис дочека моштију 31. маја Конзисторији је упутио прота Срдан Поповић: „Сријетање Мошти Св. Арсенија извршило се на свечан начин. Пет свештеника у одеждама, ђаци основних школа, пола чете војника под оружјем, грађанство обојега пола, сретосмо Светитеља под Орју Луку. Поворка се кретала у добром реду а уз звоњење звона дотичних црква, до манастира Ждребаоника и мошти су намјештене у цркви на оном мјесту са којег су 1884. год. дигнуте биле“.
Старешина манастира Острога, протојереј Јован Дамјановић, такође је послао извјештај никшићкој Конзисторији, из кога се може стећи потпунији увид у процес преноса ћивота Св. Арсенија: „Данас, изјутра рано, пошао сам службеним послом у парохију. Отприлике око 10 сати изјутра, неколико бјелопавлићских војника са господином учитељем Јованом Пешићем, дошли су у манастир Острог, при повратку из Никшића; тражили су мене и јеромонаси отац Пахомије Ивановић и отац Теофило Поповић, рекли су им: поп Јован пошао је у парохију. Господин Пешић и друштво му послали су по мене, али прије но што сам ја дошао у Острог, они су узели моћи Светога Арсенија и на каруцама понијели у манастир Ждребаоник, одакле су моћи светитељеве пренесене 1884. године у манастир Косијерево. С њима заједно, пошао је господин отац Пахомије Ивановић, да као свештено лице испрати Свеца до манастира Ждребаоника – разумије се по наредби онијех који су овђе за Светитеља дошли били“.
Да би добили одобрење за извршени чин преноса Светог Арсенија, Бјелопавлићи су се обратили писмом и Средишњем архијерејском сабору у Београду, у коме су навели и да „унуци, синови и браћа палих на пољанама части за величину своје домовине, захвални вјери и издржљивости њихових отаца у моћ помоћи Божјих угодника и сами вјерујући у њу, уз повратак из Никшића, камо су се властима ставили – њих преко хиљаду – на расположење за гоњење изрода рођених отаца, донијели су собом мошти Св. Арсенија, које су преко 30 година биле из крајева ђе их је очекивала судбина моштију Светог Саве од Турака српских зулумћара. Велико и мало нашег племена – њих преко десет хиљада душа, уз побожну јеку звона, чинодејствовање свештеника и пуцање пушака, најсвечаније дочекало Божјег угодника и окупљено уз њега, моли тај Свети сабор отаца за благослов њиховога чина о преносу св. моштију и боравак угодника у њиховој средини“. У име племена Бјелопавлића потписао се Марко Савићевић, бивши народни посланик.
Прота Милан Михаиловић, први члан Никшићке конзисторије, у одсуству епископа Кирила, који се тада налазио у Београду на засиједању Средишњег архијерејског сабора, обавијестио је повјереника Краљевске владе на Цетињу о преносу ћивота св. Арсенија из Острога у Ждребаоник, са изјавом да Конзисторија скида сваку одговорност због тог чина који је обављен без њеног знања. Истоветан акт упутио је и Средишњем архијерејском сабору у Београд. На основу акта Конзисторије и других релевантних докумената и извјештаја, повјереник Краљевске владе за Црну Гору, донео је 25. јуна 1919. одлуку „да мошти св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаонику“. Ту одлуку образложио је ријечима: „ценећи сва изнета факта по овоме предмету, налазим: да Бјелопавлићи нису извршили овај чин у намери да вређају ни светињу и религиозне осећаје, ни у намери да вређају духовне власти. Да су га, напротив, извршили из велике побожности и оданости према Св. Арсенију, чије су свете мошти биле дуже времена у манастиру Ждребаонику, у њиховој средини. И да су га извршили, и ако не по претходно донетом решењу, са религиозном побожношћу – на начин како је то раније традиционално чињено, а без икаквих рђавих намера. Сем тога, постоји народно веровање код свештенства и народа да се светац не да ни изместити ни преносити кад то није и његова воља. У овом случају Св. Арсеније се дао пренети и сместити у Ждребаонику. По томе треба тамо сада да остане и почива, по његовој вољи и народној жељи“.
Од Архијерејског сабора Конзисторији је упућен одговор у коме је речено да је начин на који су свете мошти пренијете показао непоштовање црквеног ауторитета. Одлука Повјереника Краљевске владе је примљена к знању без коментара. На основу свега наведеног, надлежни архијереј Кирило донио је одлуку, да се формира комисија у коју би ушло више свештених лица и угледних особа са задатком да се направи распоред располагања манастирском имовином, с обзиром на потребу обнове манастирског храма и конака, као и надзор над приходима који буду долазили од ходочасника.
Митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић о преносу моштију из Ждребаоника у Косијерево и опет у Ждребаоник
О путањи ових светих моштију из Пећке патријаршије и њиховом доношењу из манастира Довоља у манастир Морачу а потом на Медун и у манастир Ждребаоник, има више записа.
О њиховом преносу из Ждребаоника у Косијерево и опет назад у Ждребаоник митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић (1961–1990) казује следеће:
„Мошти св. Арсенија су смјештене у цркви медунској и ту остале све до 1856. године. Тада се десила похара Куча и те године су мошти пренијете у манастир Ждребаоник и ту остале до 1884. године, када су пренијете у манастир Косијерево, који се налазио на лијевој обали Требишњице, односно на граници Црне Горе и Аустрије. Књаз Данило Петровић Његош једном приликом обећао је игуману Теодосију Мишковићу да ће манастиру Косијереву дати мошти једног светитеља и то обећање му је и писмено потврдио. На основу тог обећања књаз Никола је 1884. године наредио да се св. Арсеније пренесе у Косијерево. Ту је остао све до августа 1914. год, када су Аустријанци до темеља срушили манастир Косијерево а војници црногорски под кишом куршума изнијели светитеља и смјестили га привремено у цркви св. Арханђела на Велимљу.
Послије кратког времена однијете су мошти у Доњи Острог. Касније су овдје донесене и мошти св. Стефана Првовенчаног из Студенице. У манастиру Острогу остале су мошти, како св. Арсенија, тако и св. Стефана Првовенчаног све до 1919. године, када су мошти св. Арсенија по други пут враћене у Ждребаоник, гдје се и данас налазе. Од првог доласка у Ждребаоник па до данас догађаји су потпуно тачни, јер смо то слушали од очевидаца и учесника у преносу, а од 1914. догађаје лично знамо јер смо их преживљавали.“
Сјајна звијезда на српскоме небу
Из бесједе архимандрита Митрофана Бана на Малу Госпојину 1884, поводом доласка моштију Светог Арсенија у манастир Косијерево:
„Свети богоугодник Арсеније био је заиста сјајна звијезда на српскоме небу. Он је био огледало, које је народу нашему не само за живота му предочавало, него му и сада показује стазу која води, како свакоме благу, срећи и напретку земноме, тако и блаженоме покоју и вјечном спасењу. Свети Арсеније, докле је на земљи живио, он је као глава Цркве обилазио српску земљу и по њој носио архипастирски благослов и сваку срећу за благо драге му пастве… Он и данас као архијереј на небу живећи, обилази нашу земљу и носи јој обилати благослов. Он је у то име ево и овдје дошао. Доласком својим донио нам је, браћо, Божји благослов и мир. Овај манастир удостојава се данас високе части, што добива за настојатеља свога Угодника и Чудотворца Божјега, који је у врлинама замјењује највећега српскога светитеља и добротвора Светог Саву Немањића. Обитељи ове постаје данас старјешина онај велики муж, који је више година био глава цијеле Српске Цркве.
Не могу пропустити да вам не напоменем, браћо, овом приликом, да су наши манастири и у њима Свети Божји угодници сачували Српски народ и вјеру његову. Тешка и црна била су времена, кроз која је више вјекова српски народ проћи морао!!! Патње његове, чемерне муке и небројене жртве, изван су домашаја човјечјега разума; али опет претци наши не подлегоше свему томе. Њихова нада кријепила се на помоћ Божју, у уфање Божјих светитеља: Светог Саве, Симеона, Арсенија, Стевана Дечанскога, Максима, Данила и Василија Острошкога. Величанствени манастири, које ови богодухновени мужеви подигоше кроз више времена, били су једине школе за српску младеж – у њима се спремаше служитељи Олтара Господњега; у њима се народ наш окупљаше на молитву, и ове му задужбине бјеху очигледна успомена његове прошлости, а тврда нада на бољу и срећну будућност његову. Као што је вјера старозавјетне Праоце оправдала и у обећану земљу руководила, та вјера у Бога и у Његове Угоднике и нас руководи путем евангелских заповједи – она нас пита оном духовном храном, без које ни један народ срећан бити не може. Таквом вјером дошао је данас овдје Свети Арсеније Архијепископ Српски.
Зато – љубезни христијани – покажите се достојни ове велике Светитељеве посјете, а то ћете показати најбоље тијем, ако у свакој потреби и прилици будете долазили овдје на поклон Божјему угоднику. Стари и млади, здрави и болесни, велики и мали, богати и сиромашни, сви без разлике иштите његова благослова. У свакоме вашему дјелу и предузећу, кроз молитве иштите његовога савјета, владајте се и управљајте по њему. Ако тако будете радили, низпослати ће Бог на вас своју богату благодат. Удијелиће вам се свака срећа а и гријехови ваши бити ће опроштени!“
По историјским свједочанствима и документима из Архива Митрополије, као мало уздарје Светом Арсенију Сремцу, протојереј–ставрофор Обрен Јовановић поводом годишњице преодjевања Светитељевих моштију, које су 9. новембра 2013. обукли у нове одежде и положили у нови кивот Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (данас Митрополит црногорско-приморски) и Епископ липљански (данас славонски) Јован
Извор: Светигора бр. 240
Смиља Влаовић: Два мање позната податка о моштима светог Арсенија Сремца
О моштима Светог Арсенија Сремца и њиховом путу од Пећаршије, Ждребаоника, Довоље, Куча, Косијерева, Острога и повратка у Ждребаоник, писано је у 240. броју часописа Светигора.
Још један важан, али мало познат, податак у вези са овим светитељем налазимо у Архиву Митрополије црногорско-приморске из 1925. године.
Наиме, житељи Косова и Метохије од тадашњег патријарха српског господина Димитрија тражили су да се у Пећку патријаршију поврате мошти Светог Арсенија Сремца. Као разлог наводе то да је светитељ основао Пећаршију 1256. године, да су његове мошти по упокојењу биле у гробници у Вазнесењској цркви, која се и сада ту налази, и да је сасвим природно да се послије толико странствовања мошти поврате тамо одакле су и пошле: „и то баш у овим сретним данима кад наш народ ишчекује Вашу Светост на трону старих и светих српских патријараха, митрополита, архиепископа и епископа који су били велики поборници народног самодршца и јединства.“
Патријарх молбу упућује на Свети Архијерејски Сабор, који је својом одлуком бр. 13/90 одлучио да се преко Синода распита о актуелној теми.
У одговору тадашњег митрополита црногорско-приморског др Гаврила Дожића стоји да би тај акт изазвао велики немир код народа у Црној Гори и да би посљедице биле несагледиве, па је самим тим његово мишљење да то никако не би требало покретати.
Други податак у вези са моштима Светог Арсенија јесте њихов боравак у пећини Ћурукачи, у близини манастира Довоља, у селу Премћани, општина Пљевља.
У вријеме кад су Турци похарали манастир Довољу, мошти Светитељеве са осталим црквеним сасудима су чуване у поменутој пећини. М. Драговић у дјелу Свети Сава није спаљен (Пожаревац, 1930) записује да су око моштију Светитељевих пчеле почеле да праве саће и сакупљају мед. Из манастира Довоље, мошти Светитеља је Никодим Ђурђевић однио у манастир Морачу. Одавде, из манастира Морача, Никодим је мошти пренио на јеловој дасци у Куче, а 1856. године однијете су у Бјелопавлиће. У Митрополијској архиви из 1915. године налази се документ који говори о осталим утварима које су 1877. године чуване у пећини Ћурукачи, које пронашао командир Лазар Бошковић 1897. године и чувао их све до 1901. године, када их је и предао Никодиму Јањушевићу, игуману манастира Добриловине (Манастир Довоља, Добриловина и Арханђели на Ђурђевића Тари су током цијеле своје историје сарађивали у преписивању књига, очувању монашког живота под Турцима, дијелећи судбину једни других, као и околног народа).
Куда год су се кретале, мошти Светог Арсенија остављале су неизбрисив траг о свом боравку, привлачећи народ различитих крајева Црне Горе својим благословом, о чему свједочи и податак да их ни у вријеме највећег богоодступништва народ није занемарио, нити је дозволио да оду из Црне Горе. Напротив, култ Светог Арсенија је све јачи, као и број дјеце, и мушке и женске, која носе име по овом дивном светитељу Божјем.
Светогора бр. 259
