На дан када Црква Бога живога прославља Св. мученика Нестора, у недјељу 22. по Духовима, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Ђорђа Наумоског из Струге, о. Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића.
За пјевницом је појао мјешовити камерни хор Свети Сава под вођством хоровође и вјероучитељице Снежане Поповић, дипл.теолога.
Након прочитаног јеванђељског зачала сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Радовић:
„Драга браћо и сестре, сабрасмо се данас у овој светој цркви да се помолимо Богу, нахранимо молитвом и ријечју Божијом. Црква нам је одредила да сваке недјеље и празника читамо Свето јеванђеље, благу и радосну вијест о доласку Христа Спаситеља у овај свијет. Црква је одредила да се на крају сваке Литургије причестимо и да се на тај начин најтешније сјединимо са Господом нашим Исусом Христом.
Чули смо данашње Јеванђеље у 22. недељу по Духовима, које се назива Јеванђеље о богаташу и Лазару. Оно што је најважније, јесте да је то једина прича у Светоме писму Новога завјета у којој Господ Христос описује рај и пакао. За све оне који не вјерују да постоји, Господ управо у овој причи нам говори да је могуће и да је апсолутно загарантовано, да свако како овдје поживи, тако ће у ономе свијету наслиједити оно што је овдје зарадио – то носи са собом у тај вјечни живот и у загробни свијет. То су ријечи самога Господа.
Господ у овој причи приказује двојицу људи, који су живјели један поред другога. Један бјеше богаташ, који је имао изобиље новца, виле, хране, пријатеља који му долазе и сваки дан се заједно са њим веселе у његовим дворима. А испред врата његове виле, лежао је један мученик, сиромашах, гладан, болестан, који се називао Лазар. Толико је био изнемогао да је гној цурио из његових рана и пси долажаху и лизаху му гној са рана.
Интересантно је да Господ овдје не помиње име овога богаташа, а не помиње из разлога што жели нама да поручи – да ако човјек душу своју изгуби, џаба му име његово; зато што име има духовни и метафизички смисао.
Богаташ је, дакле, избрисан из књиге живота, зато што је отишао у пакао и није се спасио; с друге стране Лазар је остао забиљежен. „Лазар“ на јеврејском значи помоћ Божија. Међутим, ми слободно можемо да се запитамо и да будемо у недоумици: каква је то Божија помоћ била на овоме Лазару; видимо да је он гладан и болестан; видимо да нема шта да једе, данима и ноћима. Каже се у Јеванђељу, да је желио само мрвице неке које су падале са трпезе овога боаташа, њима да се насити. Питамо се у чему је онда била милост и помоћ Божија, према овоме мученику и сиромашку Лазару? Управо у томе што му је Бог давао небеску утјеху у његовом стању у којем се налазио.
Шта је овдје порука и поука које нам Господ шаље, у вези богатства и сиромаштва? Господ нам говори, да ни једно ни друго нису зло, нити добро само по себи. Богатство је позајмица коју богаташи примају од Бога, да би са њом наслиједили и зарадили Царство небеско. Исто тако и сиромаштво може бити на спасење, а може бити и на пропаст; као што и богатство бива и на спасење и на пропаст; зависи све од тога како се човјек односи према том богатству и том сиромаштву. Видимо да је овај богаташ из данашње приче пропао управо зато што је сво богатство искористио на своје уживање, своје пријатеље, не помажући никоме око себе тим богатством. А Господ му је дао најљепшу и најбољу могућу прилику, шансу – дао му је Лазара испред врата његових. Лазар је био његова шанса и његова улазница у Царство небеско. Мећутим, ми видимо да је он сваќи дан пролазио туда, виђао је Лазара, али га у суштини, није видио; зато што га није волио.
Кажу мудри људи, да супротно од љубави – није мржња, него управо равнодушност. Човјек када мрзи, он опет има неку емоцију, задржава у себи; али равнодушност је чин највеће нехуманости, као што каже Бернард Шо.
Видимо, да богаташ пролази поред њега видјећи га, сваки дан и сви његови пријатељи и његове слуге – и нико не жели и неће да њему дадне и да га нахрани; па да га уведе у свој дом и да му да неку собу у ћошку, гдје би Лазар могао да живи.
А с друге стране видимо Лазара, који све оно што му се дешава у животу – прима као из руке Божије; борећи се у себи највише са осуђивањем, роптањем, и очајањем, зато што сиромаштво најчеше, прате та три дива: то су див осуђивања других људи, богаташа: види, како он има а ја немам, зашто ми је Господ тако дао… и већ прелазимо у роптање, да бисмо на крају, најчешће, завршили у очајању, ако се предамо тим дивовима. Међутим, видимо да је Лазар уз помоћ Божију, побиједио у себи и осуђивање и роптање и очајање.Тако да нам Господ говори, кроз ову данашњу причу, да све што чинимо другима, уствари себи чинимо.
И Господ нам говори да и данас, и ми када погледамо око себе, исто тако има много људи који болују, пате, који су жалосни, тужни и Господ нам поручује да имамо саосјећања једни према другима. Оне људе које не случајно сретамо у своме животу, а којима је потребна наша милост и помоћ, да им то дамо и удијелимо и ради наше радости овдје на земљи, а и ради будућега живота у Царству Христовоме. Јер, ако се пажљивије удубимо у себе и у своје животе, видјећемо да испред свачијега прага данас лежи по један Лазар и очекује нашу помоћ. Бог вас блаословио и свако добро даровао!“ – поручио је прота Јован Радовић.
Бесједа о. Јована Радовића – видео
Заједничарење је настављено у гостопримници Светог храма, уз пригодно послужење за које су се побринуле чланице хора Свети Сава.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
