Манастир Светог Димитрија на Боану Кадића у Бјелопавлићима, који је метох манастира Острога подигнут на мјесту страдања братства Кадића, прославио је данас, 8. новембра, свог небеског заштитиника – Светог великомученика Димитрија, Солунског чудотворца.
Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске, у молитвеном присусутву вјерног народа.
Након читања јеванђелског зачала сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Пајсије који се осврнуо на Христове ријечи: долази час када ће сваки ко вас убије, мислити да Богу службу приноси. Владика је казао да су се ове ријечи до сада обистиниле безброј пута и да оне нису везане само за прошлост и за оно вријеме када су хришћани јавно страдали, већ да и данас постоје људи који вјерују у исте те богове којима приносе такве жртве. А такви људи су сви они који не желе да се истински покоре вољи Божијој, не због тога што је то воља Божија и што је Бог већи од људи, него због тога што је воља Божија једино праведна.
„И једина апсолутна истина која постоји, постоји у Богу и због тога само онда када се ми људи покоримо вољи Божијој, када желимо да сазнамо шта Бог жели од нас и шта Бог жели у свијету, то је једино праведно. Када год одступамо од те воље, онда увијек гријешимо и све даље и даље идемо од истине“, бесједио је Владика и објаснио да су се због тога ти људи, у самој суштини, покоравали вољи својој и сходно тој својој вољи тражили су богове који су слични тој вољи. Тражили су идоле које су називали боговима, градили им храмове, преписивали чудеса и за то испуњавање своје воље давали им поклоне које ти богови нису могли примити, нити шта учинити.
Међутим, поучио је сабране Епископ диоклијски, хришћанство, вјера коју Христос проповиједа је потпуно супротно од тога. Христос проповједа обнављање унутрашњег човјека, да човјек треба да одбаци своју вољу и да се покори вољи Божијој како би се ослободио онога греховног бића које га је довело у смрт и које га је удаљило од Бога. Због тога ми увијек треба да се трудимо и Бога молимо прво да нам открије шта је Његова воља, како би требали да живимо, да дјеламо и одлучујемо, а тек онда се молимо да нам Бог дадне снаге да то спроведемо у дјело:
„И то је она кључна разлика између многобожаца и хришћана. Дакле, многобожци се у свему труде да испуне своју вољу и због тога им се чинило када су убијали хришћане, мученике, да су тада чинили вољу Божију. А заправо су чинили вољу своју, и ту вољу своју приписивали на неки начин и себи као боговима.“
Подсјетивши на житије Светог великомученика Димитрија, који је живио у вјековима ранога хришћанства, рођен крајем 3. вијека, а пострадао почетком 4. вијека, Владика је казао да је овај Божији угодник још као веома млад био узоран у свему. Био је у војној служби, служио цару и у свему био примјеран и предњачио, а погубљен је зато што је познајући правога Бога, желио да се покори Његовој вољи.
„Због тога је пострадао али, како и кажу Свети оци, варају се они који мисле да је смрт грешнога човјека исто што и смрт праведника. Смрт је Светог великомученика Димитрија још више украсила, још више узвеличала и дала му неупоредиво већу част од свих оних који су тада учествовали у његовом убиству и мученичкој кончини. Због тога и ми, драга браћо и сестре, прослављајући овога дивног великомученика, да се угледамо на његову вјеру и храброст, на његову чврстоћу, одлучност, и да то спроводимо у своме животу. И да се увијек, шта год чинили, трудимо да угодимо Богу, не својој вољи, не својим жељама, него што је Божја воља, а то значи да чинимо оно што је праведно и оно што је истинито“, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије.
На крају Свете службе Божије, након што су благосиљани славски дарови и пререзани колачи, Владика Пајсије је честитао свима празник, а свечарима и овој светој обитељи славу. Потом је заслужнима, господи: Слободану Томићу, Миловану Кадићу и Спасоју Минићу, који су се нарочито истицали у обнови ове светиње, уручио манастирске захвалнице.
Весна Девић
