Гласови призренских огослова и ове године испунили су пространо двориште Хиландарске задужбине, док су, предвођени својим професорима, улазили кроз капију певајући тропар Светом Сави. Добродошлицу, у име хиландарског игумана архим. Методија и братства, пожелео је директор Задужине г. Миливоје Ранђић.
У свечаном салону, за трпезом, текао је разговор гостију и домаћина о Хиландару, о делатности Задужине, о Косову и Метохији, Призрену. Проф. др Валентина Питулић, председница косовскометохијског одбора Матице српске, наздрављајући домаћинима чашом хиландарског вина, рекла је: У име школе да вам се захвалим што сте нас овако топло дочекали и примили. Ја сам први пут овде данас, и осећам очинску љубав према нама са југа. Ви сте нас малопре питали како нам је на Косову и Метохији. Ми увек кажемо а се тамо радујемо. И заиста, у немоућим условима, Призренска богословија je као једна светла тачка, или како је говорио блаженопочивши Владика Атанасије –призренска галаксија. Та мала призренска галаксија дошла вам је у госте. Много је важно а се дружимо, да долазимо једни другима. Много је важно да се не заборавимо. И ова лепа софра данас коју сте нам овде приредили – а кад год се окупимо око софре, сетимо се наших предака – јер смо се око софре окуљали, ту смо саборовали, радовали се, пили,певали, учили, а захваљујући овој нашој деци, а пре свега, захваљујући њиховим родитељима, који су их пустили да дођу у осиње гнездо, ми трајемо, постојимо, радујемо се, и надамо се да ћемо још дуго и да певамо, и да учимо, да одлазимо на Свету литургију, јер, заиста, Призренска богословија је најјужнија тачка наше државе и стратешко место, и јако је важно а се очувамо, а се одржимо кроз радост и кроз песму. Нећемо а тугујемо и жалимо, него кроз радост да побеђујемо зло, и да гледамо у будућност , у оне дане када ће, надамо се, опет да нам дође слобода. Вама хвала још једном. Чекамо да нам дође е у Призрен, а се ра ује е заје но са нама. Здрави сте! Богослови су затим уз инструменте запевали Ој, Косово, Косово, Расти, расти мој зелени боре, Густа ми магла паднала на отј ми равно Косово и друге српске и руске песме. Г. Дејан Ристић, дугогодишњи професор Призренске богословије, изразио је радост због доласка призренских професора и ђака, и истакао: Важно је градити мостове, повезивати се, учити једни од других и заједничким снагама посојано радити на делу Божјем. Постојан, стрпљив и стручан рад хиланарског иумана, братства и сараника из Задужине, после пожара, који је задесио Хиланар исте године и свега неколико дана пре порома нашег народа са Косова и Метохије, донео је своје очиледне плодове и резултирао обновом манастира Хиланара, којој се сви радују. Монаси, који су превасхоно окренути царству небеском, нису занемарили земаљске услове и запустили свој манастир ради царства не еског. Њихов пример показује да наше опредељење за царство небеско не значи одустајање и напуштање наше земаљске отаџбине. Напротив! Царство небеско даје смисао нашем овоземаљском животу и буди у нама домаћински дух да сачувамо, одбранимо и унапредимо нашу земљу. Косово и Метохија је срце наше вољене овоземаљске отаџбине. Наше тапије су повеље светих краљева које се чувају у ризници светог Манастира Хиланара. Метохија означава посед који припада манастиру. У хиланарској повељи која носи потпис и печат Светог Симеона Мироточивог, оца Светог Саве, пише да је области, које даје за метох Хиланару, Свети Симеон измолио о ромејског цара и а је у Хочи засадио два винограда а и набраја села у којима је оставио кошнице и пчеле. У свим повељама наши свети преци изрекли су страшна проклетства на оне који се дрзну да нешто присвоје или отуђе.
Јеромонах Исидор, заменик в. д. ректора Призренске богословије захвалио се у име Архиепископа и Митрополита Теодосија, и у име професора и ђака: Захваљујемо на љубави, добродошлици, братском загрљају. Сви заједнички имамо осећај да смо на истом елу, јер и манасиир Хиланар и Задужбина Хиланара, на неки начин учествује у обликовању ове деце. То снажно осећамо, а то се, ево овде и потврђује. И као што је традиција да наши ђаци од обнове сваке године иду у Хиланар, ако се некако установило да посећујемо и Задужбину у Београду. Ове песме наших ђака само су зрнце благодарности и за све ово што чините за нас и за многе друге ствари где се показује подршка Задужине нашој Богословији – и за то вам кажемо хвала. Симолично желимо да вам поклонимо једно метохијско вино и књиу о старинама нашега града Призрена.
Г. Миливоје Ранђић се на крају обратио драгим гостима: После ових лепих песама и ваших топлих речи желим а вам кажем: Децо, ми смо живи људи. Људи су позна и по својим слабостима, а ретко кад по врлинама. Они који се по врлинама препознају у нашем су календару. Неки још увек нису, али ми их знамо и видимо. Децо, ми нисмо достојни крста који ви тамо носите и ниша шта год да урадимо није довољно. Прави јунаци у нашој причи сте ви тамошњи професори и ви ђаци. Не живите у пријатељском окружењу. Штета. Јер било би на спасење и тим људима, вашим комшијама, када би имали више љубави према вама. Ваш највећи изазов и ваш највећи крст је тамо где сте најснажнији, а наша вера и наша словенска душа најснажнија је у љубави. Тешко ће вам бити, али потрудите се да те људе који су вам непријатељи, да их волите, и да будете спремни а се борите до краја, до зањег даха свог живота. То је задатак свих нас у свему. Не само за Косово и Метохију, за своје породице, отаџбину, царство небеско, које морамо а зарадимо – до задњег даха свог живота. И када не будете знали шта треба да радите, испуњавајте дужност коју сте преузели на себе када сте крштени, иако сте били мали, када сте уписали Богословију, када сте расли у вери православној. Наши оци живели су у другим временима. Времена су се потпуно променила. Ви сте потпуно друачији, него што смо ми били. Ви сте са Богом ”на ти”, а већина моје генерације са Боом је ”на ви”. Разлика је у оме што сте ви расли у Цркви, а ми смо рођени изван Цркве безмало, па се тек онда прикључивали. То не значи да ви нас треба да прегазите. Треба да слушате старије. Данас је модерно рећи: Деца су најбоља, деца су ово, деца су оно. Јесу. Деца су највећи потенцијал. Деца су будућност. Али у оном поретку у којем деца слушају реч старијих и поштују је, и у оном у којем такође старији слушају реч млађих и поштују је. Само у поретку узајамне љубави и синерије, а не у аутократизму, ни старијих, ни млађих. Тако друштво не може а напредује, па тако ни посебне заједнице. Децо, следеће године, ако Бо да, да се видимо поново. Да направимо, како рекосмо, традицију. Али, да традиција буде и да ми долазимо вама. Морамо више да урадимо за вас. Као што сам све време, ових двадесет година, мислио да Србија мора више да уради за Хиланар. Знајући се са вама, упознајући ваше професоре и све вас, мислим а Србија мора више да уради да поврати своје Косово и своју Метохију. Да поврати и оно што је њено срце. Како? Ако може са љубављу и пожртвовањем. Како о повратила, запамтите, увек ће бити са љубављу и пожртвовањем. Хвала вам. Желим вам да имате мирну ђачку годину пред собом. Да нарепредујете. Они који буду матурирали да иду даље, а сијају, а запамте своје професоре; да им целивају руку стално, без обзира да ли су свештено или мирјанско чина, зато што су вам предали нешто што никада не може од вас а оде, а то је знање и образовање. После оца и мајке, који су вас подојили, у образовању онда иду они, јер су вас образовали по лику Госпоњем. Децо, много вам хвала што сте дошли, што сте нам улешали дан. Сремили смо вам и поклоне. За прваке Хиланарски молитвослов, пошто су га остали већ добили, а сви ће добити књиу из едиције Хиланарски у путокази, Балкански Златоуст – изабрана дела Светог Николаја Жичког и Охридског.
Извор: Богословија Призрен
