Поводом петогодишњице од упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија доносимо интервју са Светланом Луганском, преводиоцем из Москве, која је преко 20 година била активни сарадник ИИУ ”Светигора” и превела многа значајна дјела са српског на руски језик, а међу њима и ”Љетопис новог Косовског распећа”, Митрополитове дневничке записе са Косова и Метохије од марта 1999. до децембра 2000. године, у којима су сабрана његова лична свједочанства о страдању српског народа на Косову и Метохији.
О. Б: Драга Светлана, ових дана се навршава пет година од упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. За све нас су ови дани посебно испуњени интензивнијим сјећањима на његов лик, а вјерујем и Вама, јер сте га познавали и имали прилику да се срећете са њим и разговарате, и као новинар, а и као хришћанка, са својим духовним питањима и дилемама.
Када сте упознали Митрополита Амфилохија и какав је био тај први сусрет?
С.Л: Први сусрет се десио 1993. године када је митрополит дошао у посјету Москви и тада њега још нико није познавао у Русији. Он је одржао предавање у малој просторији школе за вјеронауку у Даниловом манастиру, и онда када се завршило предавање нас неколико је остало и окупило се око владике, свако је имао неко питање за њега и он је по обичају имао стрпљења и времена да одговори сваком. Тада ја нисам могла да замислим да ће мој живот за неколико година неодвојиво бити везан за овог светог човјека.
О. Б: Дуго времена сте преводили са руског језика, за потребе Светигориног издаваштва, а самим тим и проводили доста времена у Црној Гори. Тако сте имали и пуно прилика да се сретнете са Митрополитом и разговарате, на разне теме. Колико је то Вас обликовало духовно?
С. Л: Двадесет година сам редовно долазила у Црну Гору и боравила у Цетињском манастиру, у Митрополији црногорско-приморској, то су незаборавни дани, митрополита сам виђала сваки дан када он није био на путу. Виђала сам га на Литургији и другим богослужењима, у трпезарији, у Митрополији када је примао људе – од “обичних” људи до државника и угледних гостију из других земаља. Нажалост, скоро никад нисам користила прилику да причам са њим, поготово о мојим личним проблемима и питањима. Мени је некако био довољан његов лични примјер, да га видим и посматрам шта и како он ради, шта говори, и тако да учим од њега. Он је за мене био епска личност и увијек бих занемјела пред њим. Наши кратки разговори били су везани за преводе и књиге. Само једном, када ми се пружила прилика, захваљујући мати Ангелини, игуманији манастира Дуљево, успјела сам да му се исповиједим. Открила сам њему једну своју муку, која је изгледала као тотални безизлаз, и сјутрадан та мука је нестала као руком однесена. Ево, сада први пут јавно причам о томе. О мојим здравственим проблемима владика је знао од оца Луке и оца Матеја, којима ћу увијек, доживотно, бити захвална, и знам да се молио за мене. Можда захваљујући баш томе ја сам још увијек у животу. Срце ми је пуно зато што је митрополит мене звао послушницом Светог Петра Цетињског, кога сам много завољела од мог првог дана у манастиру и често на питање да ли смијем да дођем у манастир знао одговорити: ,,Па то је твој манастир, зашто питаш?”
О. Б: Мисионарско дјело Митрополита Амфилохија је огромно. Свакако важан дио тог дјела препознатљив је кроз рад Издавачко-информативне установе „Светигора“, чији сте били вриједни прегалац и сарадник. Каква искуства носите везано за Митрополитов осјећај за књигу и важност да се добро штиво понуди читаоцу, али и да важни догађаји остану забиљежени на папиру?
С. Л: Дјело Митрополита Амфилохија је непроцјењиво, веома је тешко наћи праве ријечи. Он је цијелим својим животом показао колико је важна књига и писана свједочанства у људском животу. Познато је да се Митрополит није одвајао од оловке и папира. Ја то могу да изразим кроз моје искуство, колико је мени лично, а и руском читаоцу у оно доба значила Митрополитова књига, коју сам превела крајем 90-их година – ,,Основе православног васпитања”. Нашла сам у њој одговоре на сва, за мене тада, мучна питања, које нисам могла наћи нигдје другдје. Колико важна за руског читаоца је била књига ,,Љетопис Косовског распећа”, коју сам заједно с мојом драгом колегиницом Наташом Лукином превела на руски. А увијек чим би ме видио, давао би ми нову књигу за превод.
О. Б: Поред сусрета на Цетињу, радовали сте се и његовим доласцима у Русију. Митрополит је свуда био радо виђен гост, па тако и у Руској цркви и народу?
С. Л: Митрополит је редовно долазио у Русију од 1993. године (колико ја знам, можда и раније), и свједок сам велике разлике од његових првих долазака, када га још нису познавали уРусији. Он је назапажено шетао по Даниловом манастиру. Гдје је одсједао? У хотелу. Чак једном и са Патријархом Павлом. Мени је било невјероватно видјети како два велика света човјека пролазе поред гомиле људи и нико им не прилази, а како је неколико година касније бивао свечано и топло дочекиван гдје год би дошао. А обишао је скоро цијелу Русију – од Урала до Бјелорусије, све најзначајније светиње.
О. Б: Добро сте се познавали и са блаженог спомена оцем Луком и били добар пријатељ са њим. Толико имамо сачуваних бесједа оца Луке, разговора на радију и слично, а тако мало о томе гдје он говори о Митрополиту Амфилохију. Шта сте од оца Луке научили о Митрополиту Амфилохију?
С. Л: Отац Лука није говорио често о Митрополиту. Углавном је причао о свом искуству из београдских дана. Како се он упознао са Митрополитом, колики је његов утицај био на београдску омладину и да је промијенио његов живот.
О. Б: Имате ли осјећај Митрополитовог присуства и молитвене заштите и дан данас?
С. Л: Посебан осјећај његовог присуства сам осјетила када сам била у Црној Гору прије двије године. А велики је осјећај његовог недостајања.
О. Б: Постоји ли нека анегдота или за Вас важан и лијеп догађај везан за познанство са Митрополитом Амфилохијем који бисте подијелили са нашим читаоцима?
С. Л: Нажалост, с временом неке успомене блиједе, иако човјек мисли да је немогуће заборавити. Не могу себи да опростим што нисам водила дневник о тим догађајима. А доста таквих догађаја су личне природе, везане за неке ситуације из мог живота и још увијек нисам спремна да говорим о њима, а сваки сусрет са Митрополитом је био на неки начин посебан.
О. Б: Испричајте нам причу о баки Љуби Клинцов из Јасеновца. Имали сте прилику да будете поред Митрополита приликом те његове посјете Јасеновцу. Шта сте тада о њему закључили?
С. Л: Од 2014. године сам редовно, сваке године неколико мјесеци, проводила у Епархији пакрачко-славонској, у Јасеновцу, и то је опет посебно поглавље мог живота. Митрополит је редовно долазио у Јасеновац. Не морам да причам колико је за њега Јасеновац био важан. Бака Љуба је била једна од не многих становника села Јасеновац, коју су упознале сестре из манастира, обилазећи село и куће. Рођена је 1929. године, кратко је била у логору, спасила се неким чудом, а касније се удала и остала у Јасеновцу. Неком приликом у њеној љетњој кухињи, која је била у запуштеном стању и ријетко се користила, примјетила сам на зиду Давидову звијезду и рекла сам о томе сестрама из манастира, и послије истраживања се испоставило да је у тој кућици била болница за усташе, гдје су љекари били претежно Јевреји заробљеници. Приликом једне од посјета, Митрополит је обишао ту кућу и бака Љубу. Шта сам закључила? У суштини, то што сам и раније знала – колико је Митрополит волио и поштовао народ, страдални народ, човјека из народа. Један од примјера те његове љубави видимо и у његовој љубави према Стефаниди Скадарској, чији је дневник нашао у Дечанима и сачувао, и био веома срећан што је био објављен у Русији. А таквих примјера има много, и мислим да је скоро свако ко је познавао Митрополита имао прилику да то види.
О. Б: Рекли сте да Вас је Митрополит називао послушницом Цетињског манастира. Посматрали сте живот Цетињског манастира и на неки начин учествовали у њему. Какав је био Митрополитов однос према монаштву и свештенству? Како бисте то описали?
С. Л: Љубав, безгранична љубав. Митрополит је јако волио монаштво, монашки живот. И морам да признам да носим на души тугу због тога што нисам пристала на његов предлог о монашењу, иако сам покушавала то да прихватим, али ипак није то за сваког.
О. Б: На приједлог Митрополита Амфилохија од стране Српске цркве одликовани сте Орденом Светтог Саве трећег степена, за дјелатну љубав према Српској православној цркви и српском народу, и истрајно свједочење Христа Васкрслога. Шта је за Вас то значило и како је то било?
С. Л: Велико изненађење, огромна част, одговорност и велика радост.
О. Б: Ових дана су комплетирана и из штампе изашла Изабрана дјела Митрополита Амфилохија, у издању “Светигоре”. Шта бисте одабрали за превод на руски језик?
С. Л: На моју срамоту не знам шта је тачно објављено у ,,Изабраним делима”, а сигурна сам да је све за превод на руски, и да би све било откровење за руског читаоца. Митрополитова мисао је незамјењива и непоновљива и надам се да ће његова дјела бити доступна руском читаоцу и донијети свој плод.
О. Б: Хвала Вам на овом разговору и отворености да своја сјећања подијелите са нама.
Светлана Луганска је рођена у Подољску, у Подмосковљу. Завршила је англистику на престоничком Филолошком факултету, потом и Светотихоновски богословски институт. Двадесет година је била сарадник ИИУ ”Светигора” и преводила дјела са српског на руски језик и обратно. Аутор је књиге „Људи српске цркве“ која је 2017. године постала бестселер у Русији. Ова књига је 2019. године изашла у српском издању и носи назив „Духовни огањ Српске цркве“. Године 2009. одликована је Орденом Светом Саве.
Оливера Балабан
