Као мали помен Митрополиту Амфилохију, нашем оцу, и како смо га од милоште звали Ђеду, дијелим са вама превод његовог писма. Отац Константин Гелис прије свог упокојења даровао ми је рукопис на благослов.
Атина, 20.12.197
Драги оче Константине[1],
Много сам сагријешио пред тобом! Опрости ми. Писмо[2] које сам примио прије извјесног времена још увијек чека на одговор. Пошто би одговор морао да буде достојан и самих питања које поставља писмо, као и самог садржаја писма, одлагао сам га из дана у дан, не бих ли нашао више мира и времена за њега. Нажалост, ни сада немам ни довољно мира, ни довољно времена — али да наставим да одлажем одговор више није допуштено.
И најприје, оче мој, од свег срца ти желим радосне Божићне празнике, и теби лично и твојој домаћој Цркви. Нека Нова година буде година доброте Господње.
Што се тиче питања у вези са чланком оца Јустина, имао бих, сажето, да кажем следеће:
Прво. Најпозванији да разријеши твоје недоумице јесте сам аутор. Ако желиш, могу му писати и изложити му твоје основне недоумице. Пошто је питање Сабора и даље веома актуелно — и из дана у дан све актуелније — мислим да не би било неумјесно да му поставиш такво питање.
Друго. Колико сам ја могао да схватим из његовог чланка и из твог писма, сасвим је извјесно да уопште не постоји неслагање у погледу начина рјешавања проблема у Православној Цркви. Једино што о. Јустин — управо зато што има пуно богословско сагледавање саме природе саборности Православне Цркве и улоге Сабора у њеном историјском животу — има страх да не дође до обезврјеђивања самог тог установљеног поретка услед неозбиљности и лакомислености његових чланова.
Довољно је да се подсјетимо „разбојничког“ сабора из 449. године или Сабора у Фиренци, па да схватимо каквим опасностима може да нас изложи један Синод који се сазове без потребне припреме и у погрешном тренутку
Свакако, све се у Цркви разрешава саборно (синодски) и у Светоме Духу.
Међутим, Сабор није некакво „божанство машина“ које аутоматски може и решава сва питања и проблеме. Борба за Сабор представља неотуђиви део целокупне духовне Борбе Цркве у свету — борбе која је пре свега спасоносног карактера. Као, уосталом, што је и све у Цркви. Сабор је „место“ на коме се изражава и пројављује унутрашње настројење Цркве и Њена Истина — мјесто на коме се разликује лаж од Истине. Истовремено, ту пројаву спасоносне Истине „изазивају“ стварни проблеми сваке епохе (јереси и сл.), који угрожавају мисију Цркве у свијету и спасење душа.
Црква, преко Сабора, изнутра, у складу са својим вјечним настројењем, даје одговор на тај „изазов“. Она се не управља према околностима и проблемима, него их узима као повод да открије Себе, да проповиједа Своју Истину и да заштити Своју дјецу од искушења и опасности.
Што се тиче Сабора, треба најприје да се подвуче неколико основних ствари:
- Васељенски Сабор је ванредан догађај у животу Цркве.
- Да би се сазвао један Васељенски Сабор, морају постојати питања од изузетне важности, прије свега и углавном догматска питања, која се непосредно тичу пастирских потреба Цркве (јереси које доводе у опасност само биће Цркве и спасење душа).
- Сабор се не сазива да би „угодно смјестио“ Цркву у свијет, односно ради компромисних циљева са свијетом и његовим начином мишљења, него — као што је већ речено — да би пројавио Њену Богочовјечанску пуноћу, као суд свијету, а не као „прилагођавање“; као позив на покајање (промјену ума и начина постојања) и на познање Истине, која једина спасава и ослобађа.
- Када постоји опасност не само да се постојећи проблеми неће ријешити на „богочовјечански, апостолски, светодуховни начин“ (како каже о. Јустин), него и да ће настати нови, још тежи и гори од постојећих — тада разборитост и духовно расуђивање налажу уздржавање од Сабора „до одговарајућег времена“.
Јер, када постоји опасност да један привидан Сабор постане порицање истинског Сабора — тј. саме Цркве — порицање и у погледу повода, и у погледу методе, и у погледу циљева, тема и рјешења које нуди, онда сасвим важи оно из Оче наш:
„И не уведи нас у искушење“ (Мт. 6,13). Разборитост и расуђивање су основни принципи православне духовности и живота. Сабор је такође духовна стварност, јер се тиче спасења човјека и свијета. - Сабор је непогрешивсамо онда када су његове одлуке органски наставак претходних Сабора — односно, када се слажу са Истином Цркве и са свештеним и васељенским настројењем које је Црква примила од Христа (= апостола = светих).
Стога, није сваки Сабор који се сазива као „васељенски“ и стварно и суштински васељенски.
А сада да се вратим поново на твоје писмо. Твоје писмо карактерише један оптимизам и повјерење у присуство Светог Духа — да ће Свети Дух водити Цркву и спасити је од искушења. Тај оптимизам је легитиман, јер је то оптимизам саме Цркве и сваког вјерног њеног члана. Међутим, тај оптимизам не може да занемари потребу за пажњом, будношћу и трезвеношћу, јер, као што стоји у Првој посланици Петровој (5, 8): „Противник ваш ђаво као лав који риче ходи и тражи кога да прождере.“ Као што ти, као духовник, нећеш дозволити свом духовном чаду да се изложи искушењу које превазилази његове снаге, тако је и са Црквом: Ако нешто неће донијети истинску корист, упркос његовој привидној вриједности — онда је боље да се не догоди. Што се тиче Сабора: ти у њему видиш само добре плодове. Отац Јустин, који не мање него ти има повјерења у Светог Духа, предвиђа огромне опасности за Цркву. Његови разлози Те не убјеђују. Једноставно речено — ти вјерујеш у Сабор и вјерујеш да ће, упркос свим слабостима појединачних Цркава, он ријешити њене проблеме саборним путем. Ја бих рекао да твој став према Сабору проистиче из једне жеље која данас краси све православне: да видимо Цркву уједињену, заиста као једно Тијело које свједочи свијету. И ти сматраш: Сабор је прилика да се тај наш заједнички бол и жеља остваре. Управо је то и позвање Сабора. Отац Јустин, подједнако, ако не и више од нас, жели то јединство и његову пројаву, али — ради самог тог јединства — он захтијева уздржавање или несудјеловање у Сабору.
Страхујем да твој оптимизам, заснован искључиво на тој жељи, занемарује историјску стварност у којој је Црква живјела јуче и живи данас. Занемарујеш, притом, и теолошке предуслове једног Сабора. Твоје писмо показује и нешто друго: као да ниси довољно пратио цјелокупну припрему Сабора — како се припрема, ко је припрема, на који начин, која су питања, шта се жели постићи, ко утиче на њега, у каквој духовној атмосфери се развија, на чему је утемељен. Ту не помаже само позивање на Светог Духа, јер Свети Дух јесте чувар Цркве, али Свети Дух не врши насиље на савјест човјекову — и хлеб из руку Христових може понекад постати и залогај Јудине издаје (овдје се односи на стих из Јеванђеља по Јовану 13, 26, коментар преводиоца).
- 1.Што се тиче историјске стварности јучерашњице — ми, православни, тек излазимо из „турског ропства“. Проблеми који су се тамо нагомилали не могу се ријешити одлукама; морају сами да сазру. Посебан проблем представљанационализам, који је озбиљна опасност за сам Сабор. Православна Црква започиње једну нову епоху свога живота и заиста треба „са страхом Божијим, вјером и љубављу” да приступи свакој ствари унутар свога живота. Саборност (синодалност) је прије свега унутрашња стварност Цркве. Када она постоји као таква, онда Сабор долази као следећи корак и као снажан израз унутрашњег сагласја Цркве. Та саборност се не може наметнути — она расте спасоносно, у мјери наше вјере, љубави и подвига. Што се тиче данашњих услова, слажем се са оцем Јустином да су веома непогодни за одржавање Сабора. Није само Црква у Русији у невољи, већ скоро све Православне Цркве, у којима се налази већина вјерних. Ипак, Руска Црква ће неминовно одиграти веома важну улогу, како због крви која је недавно проливена, тако и због свог обима. Зато не треба занемарити њено данашње историјско стање, које је заиста трагично. То показује и последњи Помесни Сабор са избором Патријарха. У том погледу, веома је поучан разговор са Василијем Кривошеином, руским епископом у Западној Европи (види часопис „Επίσκεψις“, јул(?) 1971). Само два догађаја: избор Патријарха обављен је прије него што је Сабор уопште почео, а најбољи епископи су ћутали током цијелог Сабора!
Цариградска Патријаршија је подједнако у тешком положају. Да би опстала тамо гдје се налази, може да учини исти компромис који су учинили и Византинци 1439. године у Фиренци. „Смјеле кораке“ које данас предузимају, свједоче о томе да су они који имају одговорност у Патријаршији искорењени из вековних предања тог светог трона. А када Патријаршија изгуби своје предање и своју вјеру, своју духовну цјеловитост — шта онда од ње преостаје? Световна борба за првенство? И за голи опстанак? Чињеница је да околности у којима данас живи Црква не уливају повјерење да ће Сабор заиста бити Сабор Цркве, а не прилика за унапређење (промовисање) интереса. Како може на Сабору да буду подвргнути надзору Патријарх или Никодим Лењинградски, када су они ти који контролишу друге? Они ће, колико год је у њиховој моћи, покушати да усмјере Сабор тамо гдје њима одговара. Да ли ће тада Сабор бити “кочница?“ (Ово питање изражава сумњу: да ли ће у таквом случају Сабор заиста бити орган који ће зауставити, ограничити или исправити нешто што иде наопако. Коментар преводиоца.)
- 2.Рекао сам да занемарујеш ибогословске предуслове Сабора.
Која од тема на списку предвиђених за Сабор јесте догматска тема са непосредним духовним значајем? Да ли су те теме заиста оне које у овом тренутку заокупљају пуноћу Цркве? С којом јереси се Сабор суочава? То што су те теме заиста схоластичко-протестантске природе, не тврди само о. Јустин. То су у суштини преписани наслови (као што је неко рекао) из неке схоластичке догматике, у виду наслова и поднаслова. Ко данас у Православној Цркви оспорава изворе божанског Откривења? Да ли су типик и учешће лаика у литургијском и црквеном животу питање за Васељенски Сабор? Или, рецимо: „Догматске и друге разлике у епископском чину“? Зар Православна Црква не зна мјесто монашког живота, нити начин живота монаха, па то треба да сазна у будућности од некаквог Сабора? Одевање свештенства, питање календара, црквене школе итд. — јесу ли то теме за Васељенски Сабор?
И да не набрајамо даље — све то је један бескрајан ланац тема које су готово по правилу лоша копија (и наравно гора од оригинала) спискова и тема са Другог Ватиканског Сабора и разних скупова Светског савета цркава. А основна мисао и дух тог списка је: „прилагођавање захтевима савременог доба“ (цитат из самог документа).
То је идеја Мелетија Метаксакиса, која је већ проузроковала раскол у Цркви (старокалендарски). Другим ријечима, Сабор није сазван да „осуди заблуду“, како ти кажеш, него да усвоји свијет и његов начин мишљења, да му се прилагоди. Та логика је истоветна духу тзв. „Живе Цркве“ која је произашла из бољшевичке револуције 1917., чији су данашњи кругови у Москви, са својим теолошким и еклисиолошким схватањима, вјерни сљедбеници (и не само они). Што се тиче тема и самог Сабора који је у припреми, не постоји никаква јерес нити заблуда коју Сабор жели да разобличи — постоји само проблем: како унаприједити “учешће Православне Цркве у Екуменском Покрету, у духу Патријаршијске енциклике из 1920. године, као и у ширем смислу: “сарадњa са другим Црквама”. Шта то значи? Значи да се једини стварни проблем који би заиста захтијевао сазивање Васељенског Сабора овог часа— еклисиолошки проблем — или превиђа, или потпуно игнорише, или се унапријед рјешава на начин који је неправославан, антипатристички, антиеклисиолошки и антипредањски, и то под утицајем западне теолошке проблематике.
Јерес која данас мучи Цркву јесте еклисиолошка. Данас се доводи у питање сама Црква, њена јединственост, њена истинитост. Може ли, дакле, један Сабор који се припрема, а који унапријед превиђа ту рану Цркве, и једини њен суштински проблем у овом часу, да буде Сабор Цркве? Такав Сабор жели да лијечи оно што не препознаје и да заведe будне савјести бескрајним низом тема и „вјештачких проблема“, да тако поведе Цркву путевима који јој не припадају. И све то — јер они који сносе одговорност не слушају откуцаје срца Цркве, него слушају буку свијета, и уплашени од њене снаге упетљавају се у њу, па упетљавају и саму Цркву. Не вјерујем да мој драги о. Константин жели Сабор такве врсте. Они који га највише организују негирају или игноришу постојање еклисиолошке јереси и проблема, јер, по њима, сви ми припадамо једној “Цркви“ и имамо једну “вјеру“. Проблем је, по њима, ко ће имати “првенство” у Америци (ту се, наравно, позивамо на све могуће и немогуће каноне), двобрачност свештеника, итд. итд. Ако, међутим, сва та питања — која свакако јесу црквена питања (али не и питања за Васељенски Сабор, као ванредни догађај у животу Цркве) — не буду заснована на једином и централном питању нашег доба: на питању Цркве и Њене појаве у свијету као јединог спасења за свијет (о. Јустин то формулише прецизније као: питање Богочовјека), и ако се не сачува јасна разлика између „псеудосинагоге“ и сабрања у Њему, тј. у Христу — у истинској Божијој Цркви — онда проблеми неће бити ријешени на богочовјечански, светоотачки и црквени начин. Према томе, нису само историјске околности и „искушења“ та која позивају православне савјести на будност и трезвеност, већ и богословска основа која је постављена за предстојећи Сабор, теме које се бирају, метод припреме, дух носилаца припреме, одсуство једне духовне, унутрашње и васељенске визије стварности. Једна мртва схоластика може да произведе један конгрес лошег укуса, али не и Сабор Васељенске Цркве Божије. Такав Сабор, ако буде одржан као што се сада припрема, неће дати одговор ни на један од суштинских, централних и стварних проблема данашње Цркве. Само ће умножити постојеће. Да ли је то његова сврха?
То не значи одрицање Сабора, нити одрицање саборности Цркве; то значи указивање на опасност скретања са истинске саборности (синодалности) Цркве, и позив на уздржавање од псеудосинода. Мислим да ни о. Јустин није имао другачије побуде када је писао своје појашњење (коментаре) Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. Као да каже: Да ли је дозвољено са тако лаком савјешћу приступати тако суштинским питањима Цркве? Значајна је чињеница што је и овог љета сама Међуправославна конференција у Женеви указала на површност тема са списка. Такође, о. Флоровски, о. Станилоаје, као водећи православни богослови данас, изразили су своју озбиљну забринутост у вези са Сабором и његовим темама. И са других страна (на примјер, „Синдесмос“ на свом сабрању ове године у Америци, као и наша Конференција у Манастиру Пентели) — изражене су жеље да се цијело питање поново размотри. У свему томе појашњење (коментари) о. Јустина одиграло је важну улогу. Недавно је објављено и на француском, у часопису Contact, који има широку читаност на Западу. Сасвим је сигурно да неће остати незапажен. Његова сврха била је управо да пробуди савјести — да се, како сам аутор каже, чује и “altera pars”(друга страна)“.
Не знам да ли сам успио да ти одговорим на све твоје недоумице. Молим опроштај за све правописне грешке и остале неспретности.
Што се тиче овогодишњег Сабрања (Σύναξιν) теолога, било је већ касно — позивнице су биле послате. Идуће године, не вјерујем да ће бити икакве препреке да учествујеш.
Поздрављам твоју домаћу Цркву.
Моје поштовање Његовом Високопреосвештенству.
Молим твоје свете молитве, и још једном од срца желим:
Радосне Божићне празнике!
С љубављу у Господу,
јеромонах Амфилохије
Превео са грчког језика: Протопрезвитер Никола Гачевић
Извор: Отисци доброте
[1] Протопрезвитер Константин (1929- 2023), био је протосинђел (секретар) митрополије Кефалоније. Тадашњи митроплит Кефалоније Прокопије примио је у свезу клира теолога Риста Радовића, замонашио га и рукоположио у свештенички чин. У свему томе са своје административне функције учествовао је и о. Константин, који је од тада постао велики пријтељ архимандрита Амфилохија. Отац Константин је познат по својој пастирској служби. У Атини, у којој је провео последње деценије свога живота препознат је био по служби духовника. Под његов епитрахиљ многе душе су нашле духовни мир и радост.
[2] Разлог писања овог писма од стране јеромонаха Амфилохија јесте одговор на писмо Константина у којем га моли да му разјасни зашто је отац Јустин у том тренутку био против одржавања једног свеправославног сабора.
