Разговор Оливере Радић са игуманом манастира Црна Река архимандритом Андрејем (Сајцем
– Оче, кажите нам за почетак када је и како је изгледао Ваш сусрет са Богом и са вером Православном?
Понекад ме људи питају да ли сам икада видео неко чудо Божије, и које. Често се изненаде одговором или мисле да се шалим када одговорим да је највеће чудо Божије које сам видео, или боље рећи доживео, чињеница да сам сада монах у манастиру. А није шала, јер највећа чуда су она која се дешавају у срцима људским.
Одрастао сам у тада, напомињем тада, атеистичкој породици и у атеистичком окружењу. Данас је то тешко поверовати, али када сам почео да се интересујем за Бога и веру нико из мог ширег круга пријатеља, а то је око две стотине људи, није имао баш никакве везе са Црквом, осим једне личности коју сам познавао са студија, а то је садашњи владика Иларион Новобрдски. Бог је у оно време био скрајнут као тема, није се о Њему говорило ни у школској литератури нити је о Њему било икаквог помена у јавном дискурсу. Када сам уписао свој први факултет, Факултет Драмских уметности у Београду, одсек драматургија, био сам дакле атеиста. Али на другој години факултета нам је филмски сценарио предавао изузетан професор, човек ретке ерудиције, поготово када је филм у питању, али и истанчаног смисла за хумор и дара да преноси знање. У питању је сада пензинисани професор Небојша Пајкић. Његова предавања су била веома подстицајна и забавна, али су ме ставила пред један веома озбиљан проблем.
Наиме, професор Пајкић, такав какав је био, ерудита и врсни познавалац филмске уметности није крио од студената своју веру у Бога. И не само то – откривао нам је тајне филмске херменаутике која је недвосмислено показивала да су и већина мојих омиљених тада редитеља били верујући људи. За надобудног атеисту који је сматрао да је вера у Бога сујеверје које су људи измислили ради страха од стихија и да верују само сујеверни и приглупи људи, то је представљало необјашњив феномен. Ту сам апорију морао да решим, те сам почео полако да о Богу читам и сазнајем прво умом, а онда и срцем.
После периода интензивног, прво интелектуалног, а онда и духовног трагања, Бог се открио моме срцу, те сам био решио да се крстим, што сам и учинио на Бадњи дан 1995. односно 1996. по новом календару у манастиру Дечани. Имао сам тада пуне двадесет четири године.
– Да ли сте тада одлучили да се замонашите или?
Мало касније сам и дипломирао и одмах уписао Православни Теолошки Факултет у Београду, али сам већ у марту 1997. године остао у Дечанима као искушеник, задивљен и очаран подвигом заједничког живота монаха који су све оставили да би служили Христу. Замонашен сам уочи Светог Краља 1999, а привео ме је мој први и потоњи духовник, тада игуман, а сада Митрополит Теодосије, док је сам чин пострига обавио тадашњи владика Артемије.
– Како су изгледали Ваши почеци у манастиру, да ли је било искушења?
Први дани живота у манастиру су били испуњени радошћу коју Бог увек у почетку даје да би човек могао да осети шта га очекује једном на крају, само ако истраје. Истовремено, почеле су и духовне борбе или искушења, а она су се углавном односила на то што сам живећи у заједници почео да откривам ствари о себи које ми се ни мало нису допадале и које су ме озбиљно застрашиле. Када човек живи у општежићном манастиру, врло брзо открије колико је самољубив, несмирен и далеко од идеала хришћанске љубави према ближњима.
У манастиру, наиме, живе монаси и искушеници из разних друштвених слојева и миљеа, различитог образовања и из различитих места. Иако нас све уједињује љубав према Христу, наше људске несавршености, посебно кад смо млади и надобудни, доводе до трвења и сукоба. Врло брзо сам схватио да немам љубави да истрпим и најмању неправду или увреду, те да сам увек спреман да, бранећи свој его, и сам наносим исте. Било је то за мене шокантно откриће јер сви ми имамо тенденцију да себе сматрамо за „добре особе“. А ето, схватио сам тада да ја то нисам, напротив. Ови драгоцени увиди у моју грехом заражену душу су ме научили, у некој мери бар, да немам на основу чега да о себи мислим високо и да ми је још далек пут до онога што сваки човек, а посебно монах, треба да буде – дете Божије које воли и моли се за читав свет.
Сусрет са правим собом је толико ужасан да многи у почетку одустану обесхрабрени или згрожени истином о себи. Слава Богу, међутим, да када тако истинито посведочимо о себи наш Спаситељ и Господ прилази и теши нас очигледним знацима своје Љубави и опроштаја и стога је то за монаха једини пут, јер једино што нам доноси праву радост и јесте божанска утеха. У том смислу, општежиће је драгоцено и не бих никоме препоручио да покушава да живи као усамљеник док се не искали у огњу општежића.
– А од које сте године свештенослужитељ?
За ђакона сам рукоположен за Светог Краља Стефана (24. новембра) 2002. у Дечанима, а за свештеника за Малу Госпојину (21. септембра) 2004. у Грачаници.
– Причајте нам, оче, још мало о Вашем животу у Дечанима?
Као што сам већ рекао, у Дечане сам ступио почетком 1997. године тражећи општежитељни манастир у којем бих могао да се подвизавам на миру. И заиста, тада смо имали врло строг типик и поредак. Но, то време није дуго потрајало јер је већ у јуну 1999. године дошло до бомбардовања и великог страдања на КиМ. То је изискивало да се манастир отвори за страдалнике, те је, природно, и типик морао бити прилагођен. Братија је била спремна да помогне свима који су страдали или били у опасности. Током агресије НАТО-а примили смо у манастир, на пример, прво један број Срба из околних села који су бринули за своју безбедност. Пред крај агресије примили смо и један број Албанаца јер су и они били у опасности. На крају, имали смо неколико седмица у манастиру тридесетак Рома.
Богу сам благодаран што су Дечане, од свих могућих војски, добили на чување Италијани, са којима смо имали и и даље имамо одличне односе. И они су, као и други НАТО војници долазили испраних мозгова у анти-српском расположењу, али за разлику од других, убрзо су увидели да ситуација на терену није ни близу оној која им је сервирана те су почели да помажу манастиру и нашем народу у околини колико год су им правила дозвољавала, а често и преко тога.
Манастир Дечани је, и то да кажемо, постао врло изложен посетама инославних Западњака, вероватно више него иједан други манастир у светском Православљу. Као такав, имао је и има врло важну мисију да сведочи Христа секуларизованим Западњацима који су, осим тога, били и анти-српски настројени, посебно у почетку. Како имамо братије која говори разним језицима, придобили смо тако доста пријатеља, а стекли смо и браће: неколико десетина Западњака је код нас крштено.
– Оче, Ви сте били и један од обновитеља Призренске богословије. Како је текла обнова?
Иако сам учествовао у обнови Богословије, рећи да сам био обновитељ би можда било претерано. Рецимо да би та титула пристајала једино Владики Теодосију који је као неки булдожер крчио пут док смо га ми остали пратили како бисмо уклонили понеки камен или неравнину.
Такође, када год говорим о обнови Богословије присећам се свог маловерја, које овде на поуку свима, ево јавно исповедам. Иако сам се трудио на обнови и пре почетка рада Богословије, чинио сам то из послушања. Лично сам био сумњичав да ће ишта од те приче бити. Био сам, наиме, у Богословији само неколико дана после њеног уништења са једном делегацијом УНМИК-а која је ишла да попише штету у марту 2004. године. Сећам се како сам помало и очајан, када сам видео згариште и осетио мирис нагорелости помешан са мемлом и смрадом мокраће (данима су неки Албанци поганили то место), упитао Бога како је могао да то дозволи. Зар смо толико грешни? Чинило ми са да у Призрену више никада неће бити не само Богословије, него и било чега српског. Мрачно расположење тога дана је било толико дубоко и јако да је у годинама које су уследиле одређујуће обележавало моја размишљања и доживљај Призрена и Богословије. Сматрао сам, наиме, да је Богословији наступио коначни крај. Слава Богу није био крај. Богословија у Призрену је Васкрсла и даје плодове?
Ето, само седам година касније почео сам да радим у тој истој Богословији као професор. Већ сам тамо четрнаест година и испратили смо десет генерација свршених богословаца који се радо враћају у Призрен и често певају и помажу на славама цркава и манастира широм Епархије Рашко-призренске. Неки већ и свештенослуже, јер их је доста и руколожено, и то не само код нас већ широм света, од Нијагариних водопада до Париза, преносећи усађену им љубав према Косову и Метохији и нашим светињама овде. То ме је научило ономе што сам хтео да поручим вашим читаоцима – никада не треба да очајавамо и одустајемо од борбе. И после најдубље ноћи долази дан, а после најтежих момената на крсту увек треба да се надамо Васкрсењу. То правило важи већ овде на земљи, а применљиво је и када причамо о стицању Вечног Живота. Ту хришћанску истину сведочи Призренска богословија самим својим постојањем.
– А какав је живот у Призрену?
Призрен је одувек био познат као град са најтолерантнијим и најурбанијим становништвом на Косову и Метохији. То је и данас случај, мада и у таквом Призрену Срба домородаца више нема (сем неколико старијих) – али ту смо ми, ђаци и професори Богословије. Слава Богу, већих искушења није било, чак их је било много мање и по интензитету и по врсти него што смо очекивали и по томе се препознаје да је Призрен и даље прилично толерантна средина, свакако најтолерантнија од свих већински албанских места на КиМ.
– Да кажемо, оче, да сте један од оснивача Призренске летње духовне школе. По чему је она значајна?
Идеја о Призренској Летњој духовној школи се родила Светле седмице 2017. године када сам комбијем Богословије повео групу пријатеља са Православног Богословског факултета у обилазак Косова и Метохије, односно најважнијих светиња. Било је то посебно благодатно путовање и сви смо осећали како су нам срца горела током ходочашћа. Тада смо се отац Дарко Николић и ја запитали шта можемо да урадимо да и други Православни Срби некако осете ту благодат. Благословом Владике Теодосија који нам је уступио епархијски аутобус и добротворством канцеларије за КиМ Владе Републике Србије остварили смо 2018. године своју намеру – пун аутобус студената смо довели да упознају светиње и народ на КиМ. Током недељу дана сваки дан су се причешћивали у другом манастиру, а касније упознавали личности и духовнике. Тако смо наставили сваке године до сада, са изузетком 2020. када смо због пандемије школу одржали онлајн.
– Какве су реакције младих људи који су били полазници те школе?
Потресне и за нас осокољујуће су биле реакције полазника наше школе. Многима се живот променио из корена, неколико студената је крштено, а и неколико бракова склопљено као последица школе. Оно што је, међутим, најважније је да су бар неки од академских грађана који су будућност овог народа, дакле студенти који су похађали нашу школу, у своје срце несумљиво примили огањ љубави са косовског Светилишта и да су препознали Косово и Метохију као свој ковчег Завета. Где год да оду и чиме год да се буду бавили, сигуран сам, преносиће тај огањ и другима.
-Оче, са ђацима богословије сте недавно путовали у Италију. Које светиње сте тамо обилазили и зашто су оне нама важне?
Пре свега да кажем да јако волим Италију. За мене, земља није само географија или архитектура, ма колико лепи били. То су пре свега људи. Поменуо сам већ да су Италијански војници чинили доста тога да би нам помогли, често игноришући или заобилазећи правила оне силе која их је и послала да буду на Косову и Метохији, НАТО-а. Исто тако, када су видели реалност нашег живота у Богословији, неки од њих су се понудили да нам буду домаћини у својој земљи.
Желећи да на неки начин наградимо ђаке који су издржали у Призрену до матурске екскурзије, обрадовали смо се том позиву и прихватили га први пут 2016. године. Од онда наши матуранти имају могућност да две недеље бораве у Италији потпуно бесплатно јер захваљујући нашим пријатељима тамо нигде не плаћамо боравак и храну док се за остало, тј. карте за трајект и музеје, побрину добри људи из Србије.
Исто тако, ово путовање се показало одличним за борбу против подсвесне затворености према другом и другачијем коју неизоставно изазива живот у енклавама, из којих долазе многи наши ђаци. Када упознају људе другог језика, вере и нације који их поштују и воле, често бол одрастања у енклавама постане мање одређујући за формирање њихових личности, а јако је важно да будући свештеници и вероучитељи немају страх од другог и другачијег већ да уче да у сваком човеку препознају икону Христову.
Наша путовања увек почињу поклоњењем Светом Николи у Барију, до кога стижемо трајектом из Драча. Потом се поклонимо још многим Светима и обиђемо многе старе цркве. Поклоњење Светима нас освештава, а лепота сачуваних цркава, мозаика и икона из првих векова чини да осетимо везу лепог и доброг, да доживимо оно што се на грчком зове „калокагатија“.
Велика је благодат целивати мошти или кивоте Св. Апостола Андреја, Матеја, Марка, Петра, Павла, Вартоломеја, Луке и Томе или Светих као што су Архиђакони Стефан и Лаврентије, Свети Захарија, отац Претечин, Света Варвара, Свети Григорије Двојеслов, Свети Григорије Богослов, Свети Амвросије Милански, Августин Ипонски и многи, многи други.
Превелико је уживање у лепоти мозаика из сицилијанских катредала, од којих је Пантократор у граду Ћефалу’ послужио као узор за Пантократора у храму Светог Саве у Београду. Мозаици у цркви Светог Козме и Дамјана у Риму или у црквама Равене истовремено одузимају дах и надахњују на молитву.Много тога је још лепог сачуваног у Италији и увек се вратимо оплемењени и подстакнути да Бога прослављамо попут наших предака, наших кажем, јер су многе старе цркве по свом духу и стилу ближе нама него садашњим житељима места у којима су.
Још једна ствар нам се увек наметне као и мисао на тим путовањима – раскол Православних и Римокатолика. То је можда и највећа трагедија у људској историји. Сада нисмо у евхаристијској заједници, и то је неспорно и јасно, али није тиме мање трагично. Нема ничег хришћанскијег него молити се за поновно јединство некада најрођеније браће, а да смо то били, сведоче управо старе цркве и Светитељи који су одлучили да им мошти тамо нађу покој.
За крај, једна обсервација – у самој Италији је веома приметна криза вере услед галопирајуће секуларизације која гута римокатоличку цркву. Многе цркве су сада само музеји, а многи некада славни и велики манастири су затворени или пред затварањем. Стиче се утисак да многи у Италији сматрају да је Римокатоличка црква изгубила оријентире. У временима која долазе, стога, сведочење Православне вере као једине потпуно истините и верност Предању која је одликује, ће бити много значајније него икада у историји.
– Оче, последњих година сте и игуман Црне Реке, манастира који је и извориште монашког живота. Кажите нам нешто о Црној Реци, моштима, чудима.
Црна Река, Светоарханђелски дом Светог Петра Коришког велика је Светиња и своју службу овде доживљавам као велику част, али и пре свега обавезу. Манастир је поклонички, јер људи са свих страна притичу Свецу који непрестано чудотвори, у шта смо се и сами уверили. Стога је највећи изазов помирити мир и сабраност коју подразумева монашки подвиг са пометњом коју доносе многобројни посетиоци. Мислим да смо у томе у великој мери успели, молитвама Светог Петра. Данас у манастиру борави пет монаха и три искушеника.
– Како сте прихватили благослов да из Високих Дечана дођете у Црну Реку?
Када ми је саопштено од стране Владике Теодосија да је благословио да из Дечана пређем у Црну Реку и да још будем игуман, био сам не мало изненађен. Помало збуњен питао сам тада игумана дечанског о. Саву, мог игумана, за савет како да ту владикину одлуку прихватим. Није ми било свеједно – никада нисам ни помислио да бих напустио Дечане или Косово и Метохију.
Тада ми је отац Сава рекао нешто што ме поразило. „Ти, као Дечанац, знаш ко је владар Косова и Метохије?“ питао ме је. „Знам, Свети Краљ Стефан Дечански.“- одговорио сам. „А ко је домаћин Црне Реке?“ – поново ће о. Сава. „Свети Петар Коришки, наравно!“ -одговорих „Е видиш, косовско-метохијски манастири су се напунили монаштвом из манастира Црна Река. Ту је замонашен Владика Теодосије, ту сам замонашен ја, започели су монашки подвиг и о. Стефан, игуман Зочишта и о. Михајло, игуман Архангела и још многи архимандрити, игумани и монаси. Све их је Свети Петар послао да служе Светом Краљу. Изгледа да је сада дошао тренутак да Свети Краљ макар мало узврати Светом Петру и у Црну Реку пошаље једног дечанског монаха!“ Ове речи о. Саве су ме запањиле и дан данас одзвањају у моме срцу. Прихватио сам ново послушање усрдно, разумевши да је то воља оба Свеца за које сам везан.
Епилог је да никада нисам зажалио што сам тако учинио. На неки начин сам остао Дечанац, јер тамо имам своју келију, пошто постоји неписано правило да, када неки монах напусти братство из послушања, он у суштини не престаје да буде део тог братства. Исто тако, иако је Црна Река ван Косова и Метохије јер је неко сада повукао негде неку линију коју зове границом, сам манастир је везан за чак три косовска Свеца – основао га је Свети Јоаникије Девички, у њему почивају мошти Светог Петра који се подвизавао у Кориши повише Суве Реке, двадесет километара од Призрена и најзад код нас је сахрањен и преподобномучених Харитон који је пострадао у Призрену 1999. Дакле, и Црна Река је косовско-метохијски манастир! На крају крајева, чак је и садашњи игуман Дечанац, да се мало нашалимо.
– У свом монашком животу, оче, сретали сте многе духовнике и старце. Да ли бисте издвојили неки сусрет?
Имао сам велику срећу и благослов да лично упознам три велике личности наше новије Црквене историје, три светила Тројичног Божанства. Слава Богу, било ми је дато да неколико пута насамо разговарам са Патријархом Павлом, занимљиво, увек на његов захтев. Тада ми је дао неколико поука за које тада нисам разумео зашто ми их преноси, али које су ми касније у неким кључним моментима у животу послужиле као велика утеха и путоказ. Имао сам такође прилику да четири месеца живим уз владику Атанасија Јевтића током његовог администрирања Епархијом рашко-призренском. Вечно ћу остати захвалан Христу који ми је преко владике Атанасија отворио нове видике слободе којом нас је ослободио.
Најзад, шест месеци сам блиско сарађивао и са Митрополитом Амфилохијем када је он преузео администрирање од владике Атанасија. Његова смирена одлучност и снага вере, те готово старозаветно-пророчка појава и личност су се заувек урезали у моје срце. Сва тројица су Косово и Метохију доживљавали као Светилиште, Жртвеник Божији и ковчег Завета. Нису себе ни мало штедели и када је почело страдање нашег народа сва тројица су оставили сигурност својих Епарија и похрлили на Косово и Метохију да верне помажу и теше. За мене, ради се о несумњиво Светим људима и немам никакве двојбе да ће једнога дана као такви бити објављени целој Цркви Васељенској Православној.
– Кажите нам, оче, шта је за Вас Косово и Метохија?
Као и за сваког Православног Србина, цело Косово и Метохија је мој ковчег Завета. Ту сам, у Дечанима, крштен, ту сам дошао да живим и заиста сам оживео опитно окусивши заједницу у Христу са Царем Лазаром и свим Косовским Мученицима и Подвижницима свих векова.
Старозаветни Јевреји су носили ковчег Завета као знак да је Бог са њима. Већ у доба Храма није било дато да приђу ковчегу Завета који је био у делу храма који се називао Светиња над Светињама, и у који је само првосвештенику било дозвољено једном годишње ући. Касније, ковчег Завета је изгубљен. Нама је данас много лакше него Јеврејима – где год је човек на КиМ, он осећа да је Бог са њим, јер је унутар ковчега Завета. У ковчегу Завета налазили су се таблице Завета, процветали штап Аронов и мана. Ми уместо таблица Закона имамо Пећку Патријаршију одакле су нам Христове заповести предали наши Архиепископи и Патријарси, уместо процветалог штапа Ароновог имамо манастире и цркве процветале свуда по КиМ а уместо мане у њима Свето Причешће. Над ковчегом Завета бдели су златни Херувими славе, а над нама сви наши Свети који су се на Косову и Метохији подвизавали различитим христоподобним подвизима.
Заиста, кад год смо на Косову и Метохији осећамо да је Бог са нама више него било где другде. С нама је Бог, разумите незнабожни народи и покорите се, јер је са нама Бог – у срцу одзвањају речи Старог Завета које певамо на великопосним вечерњим службама.
– Шта треба да чинимо да бисмо га сачували?
Иштите најпре Царство Небеско и све остало ће вам се додати, рекао је наш Господ. Косово и Метохију треба да волимо, а да би га истински волели морамо га упознати и то онако како се то чини у Призренској летњој школи – Литургијски, јер је у Литургији сам Хрисос, то јест сама Љубав и Истина. Не би било Косовског Завета да се Цар Лазар није причестио у Самодрежи. Нико од нас неће знати шта је Косовски Завет док се не причести у Грачаници, Пећаршији, Дечанима јер знати шта је Косовски Завет можемо само ако га живимо. Ако волимо Косово и Метохију, волимо и Литургију, а Господ је на свакој Литургији присутан. А кад је Он са нама, ко ће против нас?
Ми често мислимо да је наше оно што поседујемо. Но, то је само условно тачно. Заиста је наше само оно што волимо. Родитељи, нпр. нису власници своје деце, али су та деца њихова јер их родитељи воле. На тај начин, Косово и Метохија ће бити наши докле год га волимо. Љубав, међутим, није неко психолошко стање, већ конкретна енергија која се пројављује спремношћу на жртву. Другим речима, ако нешто волимо, за то се и жртвујемо. Жртва може да има различите облике, у зависности од наших моћи и објективних околности, но, ако имамо љубави, она мора постојати. Неко жртвује време, неко новац, неко ризикује слободу само да задобије љубав, и то је укратко основа Косовског Завета. Док тако чинимо, чувамо Косово и Метохију и оно чува нас подстичући нас на ту племениту жртву.
– И која би била, оче, Ваша порука за крај овог нашег разговора?
Чувајмо Косовски Завет љубећи једни друге. Косовски Завет је само подскуп велике и нове заповести коју нам је Господ дао: „Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим.“ Он нас је толико љубио да је свој живот дао за наше спасење. Управо је то и основа Косовског Завета, склопљеног са Богом од стране наших Православних Отаца, који су били истовремено и синови, верна деца Цркве Православне. Све што имамо, Црквом имамо, и ако је Косовски Завет основна одредница нашег националног идентитета, а верујемо да јесте, онда ни тог идентитета не би било без Цркве Православне. Чувајмо стога Цркву Божију трудећи се да са браћом не нарушавамо ”јединство Духа” које се задобија „свезом мира” како каже Апостол Павле.
Једна Црква, једно Крштење, један Косовски Завет!
– Хвала Вам оче на разговору и на дивним поукама.
Оливера Радић
Извор: Православље
