Проф. др Љубодраг Димић, академик САНУ
Сећање на Амфилохија Радовића, архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског
Почетком јесени 2016. године митрополит загребачки Порфирије, садашњи патријарх Српске православне цркве, упутио ми је позив да као историчар учествујем у раду Мешовите комисије Римокатоличке цркве и Српске православне цркве чији је задатак био да отвори дискусију и представи чињенице о питању канонизације кардинала Алојзија Степинца. Учешће у овој комисији, формираној на иницијативу папе Фрање, била је прилика у којој сам имао част да ближе упознам архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића.
Тадашњи позив митрополита загребачког није био заснован на прихватању и излагању ставова које о Алојзију Степинцу има Српска православна црква, већ на молби да се о тој историјској личности изнесе знање којим располаже историјска наука. А то стечено знање о прошлости, које никада није коначно и које се увек може надопуњавати новим истраживањима, које је засновано на познавању архивске грађе, штампе и периодике, научне историографске литературе, требало је изложити на састанцима Мешовите комисије и критички га „укрстити“ са ставовима хрватских теолога и историчара. Позив СПЦ је у својој бити садржао молбу да се о личности и историјској улози Алојзија Степинца изложи до сада сабрано знање и без пристраснсти искаже научна честитост.
Од шест састанака Мешовите комисије био сам у прилици да учествујем на два од три која су била посвећена историјским темама – на другом, одржаном у Загребу 17. октобра 2016. године, и четвртом, организованом у Славонској Пожеги 20–21. априла 2017. године. У питању су били разговори посвећени делатности Алојзија Степинца у годинама између два светска рата (1918–1941) и периоду омеђаном крајем рата и одласком кардинала загребачког са животне сцене (1945–1960). Иако је ратним годинама посвећен засебан састанак, и приликом сусрета у Загребу и Славонској Пожеги нужно се разговарало и о ратним годинама, времену у коме је Римокатоличка црква подржала НДХ, билансу рата, као и улози Степинца у послератној комунистичкој југословенској држави.
На састанку у Загребу, са стране Римокатоличке цркве, учествовали су кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарски Ратко Перић, бискуп пожешки Антун Шкворчевић и историчари Јуре Кришто и Марио Јареб. Ставове Српске православне цркве заступали су митрополит загребачки Порфирије, владика славонски Јован, владика бачки Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и оријенталиста Дарко Танасковић и историчар Љубодраг Димић. Састав делегације Римокатоличке цркве био је на оба састанка Мешовите комисије исти, док су у делегацији Српске православне цркве на састанку у Славонској Пожеги учешће узели и историчари Милан Кољанин и Радмила Радић. Састанцима Мешовите комисије преседавао је часни отац Бернардо Ардура, председник Папског одбора за историјске науке.
Митрополит Амфилохије је у својим дискусијама исказивао изузетно поштовање према папи Фрањи, његовој спремности и храбрости да први пут после једанаест векова организује сусрете и дијалог представника Римокатоличке цркве и Српске православне цркве и чује мишљење Српске православне цркве и стручне јавности о започетој канонизацији кардинала Степинца.
Чин канонизације Алојзија Степинца мирополит Амфилохије Радовић сматрао је неприхватљивим за Српску православну цркву и немогућим, не због личности кардинала загребачког, већ због изузетно сложеног времена у коме је живео и које је захтевало неупордиво већу одговорност од оне коју је у годинама свог боравка на трону надбискупа загребачког, каснијег кардинала, Степинац исказивао. Те одговорности, по мишљењу митрополита Амфилохија, са Степинчеве стране није било, или је било недовољно. Самим тим, канонизацију Алојзија Степинца сматрао је својеврсном сакрализацијом најтрагичнијег чина у новијој историји српског народа и афирмацијом најсрамнијих поступака у историји хрватског народа, коју заговарају потомци усташа и они који су им идеолошки блиски. Своје ставове и мишљење о канонизацији Алојзија Степинца митрополит Амфилохије је аргументовао бројним провереним историјским чињеницама и указивањем на моралне вредности које хришћани морају да поштују.
Нашој пажњи, као историчара, није могла да промакне ширина погледа које је митрополит Амфилохије износио, указивање на историјске вертикале које су одређивале однос двеју цркава у разним временима, изузетно познавање историје односа Римокатоличке цркве и Српске православне цркве, теолошки приступ целокупном сагледавању проблема канонизације Алојзија Степинца, владање чињеницама које су оспоравале и суштински чиниле немогућим и беспредметним започети поступак. Био је убеђен да евентуални чин канонизације Степинца представља својеврстан „опрост“ и препуштање забораву идеологије и злочина чињених у име хрватског народа од стране усташке власти, коју је Степинац подржавао од првог до последњег дана Другог светског рата (1939–1945). Наступ митрополита Амфилохија отворио је суштинско питање – да ли је уопште могуће да Алојзије Степинац, који је водио Римокатоличку цркву у годинама рата и индиректно учествовао у почињеном злочину геноцида, заслужује почаст Ватикана и хрватских католика, као и куда и чему то води.
На састанцима Мешовите комисије на којима сам имао част да учествујем, митрополит Амфилохије је из угла теолога настојао да критички укаже на природу политичких идеја и идеала хрватске политичке мисли који су Степинцу били блиски, а који су били суштински супротстављени истинској религиозности надбискупа загребачког, у коју је веровао, као и његовој верској и друштвеној улози коју је критички сагледавао. Био је сагласан са тада изнетим ставовима историчара који су у Мешовитој комисији заступали Српску православну цркву да се склоност Алојзија Степинца ка мисионарском и прозелитском раду међу православнима исказивала у његовим поступцима и много пре настанка НДХ, у гнушању према Српској православној цркви и одсуству спремности да прекорачи праг њених богомоља, религиозном фанатизму који га је опседао и почев од 1937. године утицао да Српску православну цркву сматра „непријатељском црквом“, а југословенску државу „вештачком творевином“ у којој заједнички живот Хрвата и Срба није могућ. Митрополит Амфилохије Радовић такође је био сагласан са ставовима историчара из „српског дела“ Мешовите комисије да је током 20-их и 30-их година ХХ века Степинац познавао и прихватао идеологију усташког покрета и поред тога што је она у себи садржала елементе екстремног национализма, а касније и клерофашизма противног учењима саме цркве.
Степинчева здушна подршка усташком покрету пре и током Другог светског рата, усташкој идеологији и политици Независне Државе Хрватске које су заговарале решење „српског питања“ кроз обрачун са око 1,9 милиона Срба кроз истребљење, присилним превођењем на римокатоличку веру и насилно исељење, католизацији простора који су Хрвати сматрали својим, подршка Анти Павелићу, јасно израженој у верским и политичким наступима Степинца и њему потчињених свештеника, били су фактори који су најдиректније утицали на противљење митрополита Амфилохија канонизацији Алојзија Степинца.
Митрополит је био сагласан са мишљењем историчара из „српског дела“ Мешовите комисије да је Степинац давао морални легитимитет свему што су чиниле усташке власти у НДХ, посредно и прећутно подржавајући учешће римокатоличког свештенства у усташким злочинима и масовном терору, не оглашавајући се о геноцидном уништавању целих нација и верских заједница (Срба, Јевреја и Рома) и ћутећи о постојању логора за масовно уништење од којих су неки били намењени српској деци и који су „прогутали“ више стотина хиљада српских живота. Сматрао је да је Степинац подржавао „нови европски поредак“ осмишљен у Берлину и место Независне државе Хрватске у њему, што је очито било кроз посредовање у успостављању контаката између власти НДХ и Свете Столице и залагање да она буде дипломатски призната од Ватикана.
Подједнако као и историчари из „српског дела“ Мешовите комисије митрополит је неопростивим сматрао и Степинчево учешће, као војног викара, у „давању опроста грехова“ и благослова Хрватима који су извршили злочине над српским народом у годинама 1941–1945, стављање сопственог верског и моралног ауторитета на располагање усташкој држави, његово настојање да злочини буду означени појединачним чином, а не политиком усташких власти и настојање да они буду објашњени и тиме релативизовани као реваншизам за политику коју су Срби спроводили у југословенској држави. У истом духу сагласја са историчарима, митрополит је истицао и Степинчеву безрезервну подршку Независној Држави Хрватској, независно од њеног геноцидног карактера, али и на спремност да у првим годинама после Другог светског рата сарађује са Јосипом Брозом Титом и комунистичким властима. Указивањем на ове историјске чињенице, директно је довођен у питање покушај „замагљивања“ Степинчеве прошлости кроз „заборав“ учињеног у рату и касније „истицање“ улоге жртве комунистичког режима коју је Степинац носио почев од 1946. па до краја свога живота 1960. године.
Поднета излагања аргументовано су указивала на то да је опчињеност Алојзија Степинца идејом о Великој Хрватској суштински поништавала хришћанска начела којима је надбискуп Римокатоличке цркве у ратним годинама морао да служи, указивала на преломне моменте у којима је та историјска личност изневеравала хришћанска начела, дух толеранције, људскост. У исто време критички однос чланова делегације СПЦ у Мешовитој комисији сасвим је обесмислио „бајковите приче“, пристрасност, селективност тема, дух насилне политичке ревизије слике прошлости о Алојзију Степинцу и Независној Држави Хрватској коју су настојали да, у циљу канонизације кардинала загребачког, наметну представници РКЦ у Мешовитој комисији.
У разговорима који су вођени током ових састанака, митрополит Амфилохије је заступао став да се искуство српског народа стечено у годинама постојања Независне Државе Хрватске мора уважавати, а положене жртве поштовати приликом доношења одлуке о канонизацији Алојзија Степинца. У противном, избор кардинала загребачког са свеца био би, по његовом мишљењу, не само насиље над прошлошћу, већ насиље које укида будућност.
Излагања митрополита Амфилохија, поднета на састанцима Мешовите комисије Римокатоличке цркве и Српске православне цркве у Загребу и Славонској Пожеги, најдиректније су поништавала улепшану политичко-ревизионистичку слику о историјској и духовној улози кардинала загребачког. Указивала су на кривотворење историјских садржаја везаних за Степинчеву делатност у међуратним, ратним и послератним годинама. Такође, скретала су пажњу и на пристрасно тумачење стварних или измишљених чињеница, појава и историјских процеса који истим тим чињеницама и појавама везаним за делатност Алојзија Степинца дају смисао. Превасходно захваљујући озбиљности наступа делегације Српске православне цркве у Мешовиној комисији и ауторитету митрополита Амфилохија Радовића, папа Фрања је цео процес канонизације Алојзија Степинца, поред протеста који су стизали из Загреба, зауставио сматрајући га штетним за саму Римокатоличку цркву.
Људску природу и пастирску улогу коју је имао у Српској православној цркви и српском народу митрополит Амфилохије Радовић је исказивао и понашањем које у себи није имало наметање властитог мишљења о Алојзију Степинцу, већ даровање апсолутне слободе историчарима из „српског дела“ Мешовите комисије да о кардиналу загребачком говоре аргументима и језиком струке којој су посвећени. Исказана подршка утврђивању научне истине о историјском учинку Алојзија Степинца, топле речи захвалности и похвале упућене члановима стручног дела делегације Српске православне цркве нису изостале. Памтићемо их доживотно!
(Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 332, Лучинан 2025. године)
