Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 27. октобра на празник Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемегдану.
По традицији хиљаде житеља српске престонице од раних јутарњих часова је притицало великој светињи да заједно са Светејшим Патријархом г. Порфиријем узнесу молитве Господу и Његовој дивној угодници Светој Петки и да са њеног чудотворног извора у своје домове понесу воду на просвећење душе, освећење тела и на сваку спасоносну корист.
– И ево нас данас овде, где се спајају предивне реке Дунав и Сава, на Калемегдану, где су почивале мошти једне од нас, оне коју је Господ прославио, мошти Свете Петке. Ево нас на овом благословеном месту испуњеном благодаћу Божјом, месту на којем треба да се сабирамо у заједницу, али и да се сабирамо у себи. А сабирати се као заједница и сабирати своје биће, располућено, подељено и често шизофрено, могуће је само онда када смо сабрани у Господу са светитељима Божјим. Овде, на овом месту где су боравиле мошти Свете Петке, на месту које она и данас благосиља чинећи чуда, Господ се кроз њу пројављује и дотиче душе свих оних који јој се са поверењем и молитвом обраћају, а Господ одговара кроз њу због њених молитава, али и због вере оних који јој приступају и заједно са њом се моле Господу – беседио је Светејши Патријарх г. Порфирије и нагласио:
– Где год има чисте и једноставне вере у Бога и поверења у светитеље Божје, ту је и благодат Божја, ту је здравље, ту је исцељење. Препуно је Јеванђеље таквих слика и догађаја који нам показују да Господ никада није остао нем на потребу било ког човека, независно од тога да ли он више или мање греши, независно од тога ком сталежу у друштву и заједници припада, независно од тога ког је пола, независно од тога ком народу припада. Никада Господ није остао нем ни на чију реч онда када је постојало вере и поверења и зато је присутан управо тамо где је читав живот Њему посвећен, где је поверење постојало без остатка, а такви су светитељи Божји и таква је Света Петка. Рођена је на просторима данашње Турске, а онда су њене мошти обишле све балканске православне народе, и Бугарску, и Србију, и Румунију. Она је све собом, својим моштима, повезала и показала да је један Господ и да је једна Црква, да је Црква Тело Христово и да су њени чланови сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа, а да све остало долази после тога.
– Сам Господ каже безброј пута ученицима својим и онима са којима је долазио у додир: Не бој се! Не бој се вере и живота у вери! Да, то је узак пут који захтева одрицања и подразумева да ћемо бити критиковани, одбацивани и клеветани, да ће измишљати свашта за нас, зато што реч Христова не одговара онима који хоће да живе по логици овог света, који су горди, егоцентрични и самоуљубиви, који завиде и који нису спремни да испуне реч Христову са циљем да буду савршени као што је Отац Небески наш и Господњи, који нису спремни да узму крст свој и да пођу за Христом. Јер то је испуњавање речи Христове која гласи: Ко хоће да задобије читав свет, а души својој науди, није достојан Христа, није достојан Бога (Мк 8, 36); и: Ко воли оца или мајку више него Господа, није Њега достојан (Мт 10,37). Зато, најпре за све треба Господу да захваљујемо и да знамо да је све израз воље Његове. А ако хоћемо да имамо своје ближње заувек, у најбољем могућем њиховом и нашем издању, морамо знати да наша мисао, наша реч и наш однос према њима мора да започне молитвом Богу и поверењем у Њега. У темељу свега што јесмо треба да буде реч Христова и Јеванђеље Његово. Небеске вечне вредности треба да ставимо у темеље свог постојања, у темеље историје, како бисмо онда ми могли да имамо све као дар Божји и да разумемо да смо створени за вечност, да смо створени за радост, за љубав, за загрљај и за смисао, и да без тога, ма шта имали, све је краткотрајно, пролазно и узалудно.
Опширније на: СПЦ
